Добродошли на Златиборске стазе!

Вратите се душом испуњени, или останите мирни

Златиборска села нису само скупине кућа расутих по пропланцима; то су живи споменици српске историје, културе и несаломивог духа. Свако од набројаних златиборска села представља микрокосмос за себе, са сопственом патроналном славом, специфичним дијалектом, породичним легендама и тајнама које се преносе са колена на колено. Док модерни центар Златибора бруји од урбаног живота, ова села су остала истински чувари „златиборског пламена“. Она су дом рабаџија који и даље извлаче трупце из густих шума Муртенице, плетиља чије су рукотворине обишле куглу земаљску, и домаћина чија трпеза никада није празна за путника намерника. Овде се време не мери сатима, већ положајем сунца изнад врхова Торника и Чиготе, и звуком звона са сеоских цркава која позивају на молитву и сабор.

Географски распоред златиборских села прати динамику саме планине. На северу, села попут Мачката и Шљивовице служе као капије планине, где се планински ваздух меша са мирисом буковог дима из сушара. Ка западу, према реци Увац, села постају суровија и тиша, скривена у дубоким кањонима где само орлови круже изнад манастира. Источни и јужни део планине, са селима попут Љубиша и Гостиља, представљају водене оазе препуне потока, водопада и рибњака. Свако село има свој „Запис“ – свето дрво, најчешће храст или бор, са урезаним крстом, које је деценијама служило као црква под ведрим небом у временима када су окупатори палили храмове. Та веза са земљом и небом чини златиборска села јединственим местом где се духовност осећа у сваком удисају оштрог, планинског ваздуха.

Живот у овим селима је вековима обликован суровим зимама и врелим летима, што је створило специфичан сој људи – Ере. Ерски хумор, домишљатост и способност да се у неколико речи каже највећа истина, рођени су управо овде, на сеоским прелима и саборима. Породична задруга је била стуб опстанка; у једној кући живело је и по тридесет чланова породице, делећи добро и зло. Та заједница је очувала обичаје попут „певања из вика“, архаичног двогласног певања које се и данас може чути у селима око Рожанства. Златиборска села су и економски покретач краја. Без вредних руку сељака из Криве Реке или Јабланице, не би било чувене комплет лепиње, ни сира, ни кајмака, ни пршуте. Свако парче меса и свака капка млека носе у себи арому лековитог биља са пашњака који никада нису осетили хемију, већ само росу и планинско сунце.

Данас, златиборска села доживљавају своју ренесансу кроз сеоски туризам. Домаћинства отварају своје вајате за госте из целог света, нудећи им оно што је у модерном друштву најдрагоценије: мир, тишину и истинску људску повезаност. Посета селима попут Трипкове, где се негује уметност стакла, или Сирогојна, које је Музеј на отвореном, пружа увид у цивилизацију која је знала како да живи у хармонији са природом, а не против ње. Ово је путовање кроз време, стазама којима су прошли Немањићи, хајдуци, српски кнежеви и ратници, остављајући нам у аманет да чувамо ова брда. Златиборска села су срце које никада не престаје да куца, подсећајући нас ко смо, одакле долазимо и чему треба да се вратимо – извору чистоте и вере који се налази у свакој сеоској порти и свакој планинској кући.

Нашу причу о златиборским насељима започињемо од оних најпознатијих, која су уједно и културни и туристички стубови ове планине:

Златибор, Мачкат, Сирогојно, Љубиш

Пут настављамо кроз пределе богате духовношћу и историјским црквама, где се чувају најстарија предања:

Рожанство, Крива река, Јабланица, Доброселица

Затим се окрећемо аутентичним селима која красе западне и северне обронке, познатим по нетакнутој природи:

Семегњево, Шљивовица, Трипкова

Посебно место заузимају насеља ушушкана у долинама, позната по својим изворима, потоцима и природним лепотама:

Жељине, Гостиље, Стубло, Трнава, Водице

Откривамо и оне мање истражене, али једнако важне драгуље који чувају прави дух златиборског сељака:

Бранежци, Драглица, Равни, Голово

Нашу шетњу кроз насеља завршавамо тамо где се спајају традиција, занатство и административно средиште краја:

Шаиновци, Раковица, Мушвете, Чајетина

Све ово нераскидиво уоквирује дивља и моћна природна целина која надгледа овај крај:

Планина Муртеница

Ово су златиборске стазе, нађите свој пут!

Златибор, Мачкат, Сирогојно, Љубиш

Село Златибор (Рујно)

Пре него што је постао светски позната туристичка дестинација, Златибор је био само планина, а његово административно и животно срце куцало је у селу које је носило исто име. Данас, када кажете „Златибор“, сви мисле на Краљев трг и језеро, али право, старо село Златибор (које се некада звало и Рујно) обухватало је просторе данашњег Палисада, Ока и околних брда. Ово је место где је све почело, где су први горштаци поболи своје коље у земљу и схватили да се налазе на планини која је вреднија од злата. Смештено на централном платоу, на просечној висини од 1.000 метара, ово село је било суштина златиборског идентитета – пространо, осунчано и прекривено меком травом која на сунцу заиста сија као племенити метал.

Назив Рујно потиче од биљке руј, која је овде расла у изобиљу и чије је лишће у јесен бојило планину у нестварну црвенкасто-златну боју. Старо село Златибор било је познато по својим бескрајним пашњацима на којима није било ни ограда ни зграда. Овде је ветар слободно шетао, а једини звуци били су клепет меденица и песма чобана. Управо на овом простору развила се легенда о „златном бору“, специфичној врсти бора са жућкастом кором и четвороугаоним гранама, за који се веровало да доноси срећу и здравље. Стари Златиборци су живели у складу са овим веровањем, градећи своје брвнаре од тог истог дрвета, стварајући домове који су мирисали на смолу и вечност.

Историја овог централног села је историја српског гостопримства које је случајно постало индустрија. Све је почело 1893. године, када је краљ Александар Обреновић посетио извор Кулашевац (данашње језеро). Тада су мештани села Златибор, поносни домаћини који никада нису наплаћивали преноћиште, дочекали краља са најбољим што су имали. Краљ је био толико одушевљен ваздухом и миром да је подигао чесму, а Кулашевац је преименован у „Краљеву воду“. Тада се живот села заувек променио. Почели су да долазе први туристи, најпре богати трговци и чиновници, а затим и обичан народ, тражећи лек за плућа у густим боровим шумама Палисада. Стари Златиборци, породице попут Ђоковића, Кнежевића, Радовића и других, постали су први туристички радници, нудећи своје вајате и собе путницима намерницима.

Духовни живот старог села био је везан за природу, али и за манастире у околини. На простору данашњег насеља Палисад некада су се одржавали највећи сабори у овом делу Србије. Овде су се момци и девојке упознавали, склапали бракови и договарали послови који су одређивали будућност планине. Вера златиборског човека са овог централног платоа била је чврста и несаломива – они су веровали да је планина живи организам који се мора поштовати. Сваки извор је имао своју причу, а сваки пропланак име које је нешто значило: Око, Обудовица, Тић поље. За њих, Златибор није био само земљиште, већ светиња која их храни и чува.

Географија старог села Златибор је дефинисана „таласањем“. Овде нема оштрих клисура, већ се брда меко преливају једно у друго, стварајући идеалан терен за дуге шетње. Ваздух је овде посебан због сучељавања медитеранских и континенталних ваздушних струја, што ствара познату „ружу ветрова“. Тај невидљиви феномен је заправо највеће богатство које је ово село имало. Легенда каже да су стари људи из села доживљавали дубоку старост без икаквих болести, само зато што су сваки дан удисали ваздух са Палисада и пили воду са извора Око.

Економски, ово село је некада било синоним за најбоље волове и коње у Србији. Златиборци су били познати као врсни кириџије – људи који су на коњским леђима разносили со, луч и ракију по целој земљи. Ти каравани су кретали управо са ових централних пашњака. Данас, економија овог дела је потпуно окренута туризму, али ако загребете испод површине модерних фасада, још увек ћете наћи старе подруме где се суши пршута на исти начин као пре сто година. Мештани који су остали верни својим коренима и данас на пијаци нуде производе који имају онај исти, неискварени укус планине.

Породична стабла овог централног дела су међу најстаријима на планини. Иако је урбанизација донела много нових људи, старе златиборске породице и даље држе „вертикалу“. Они су ти који ће вам рећи где се заиста налази најбоља вода, којом стазом треба проћи да би се видело море од облака и зашто је важно чувати свако преостало стабло бора. Њихова кућна слава је и даље најсветији дан у години, када се капије отварају за свакога, баш као у време краљевих посета.

Зима у овом селу је некада била сурова али прелепа. Без високих зграда, снег је био бесконачно бело море. Стари Златиборци су се тада окупљали у кућама уз огњишта, препричавајући приче о хајдуку Костуди и вилама које живи на Чиготи. Звук санки и звона коња кириџија били су једини звуци који су реметили зимску тишину. Данас је то време скијања и гужве, али на ободима старог села, на путу ка Оку, још увек можете осетити ту исту тишину и снагу златиборског мраза који „пече“ лице.

Село Златибор (Рујно) је корен из ког је израсло све што данас познајемо. Оно је доказ да један мали, вредан народ са планинских висина може да изгради светски бренд, а да притом сачува своју суштину. Посета овом „невидљивом“ селу, које се крије иза модерних хотела, заправо је потрага за истином о Златибору. То је повратак на Кулашевац, на Палисад, на места где су наши стари гледали у небо и знали да су благословени што живе на овом парчету земље. Ово је прва прича, почетак свих почетака, и подсетник да је Златибор пре свега душа, па тек онда планина.

Рожанство

Рожанство је једно од оних златиборских села која у свом имену носе дубоку духовну шифру и вековну везу са православљем. Име овог места потиче од речи „Рождество“ (Рођење Христово), што јасно указује на то да су његови први становници и утемељивачи ово село доживљавали као благословену земљу. Смештено на путу који води ка Сирогојну, на таласастим брежуљцима којима доминирају пашњаци и воћњаци, Рожанство је кроз историју изградило репутацију села занатлија, лечиоца и чувара неке врсте народне магије која је нераскидиво везана за воду и камен. Када се приближавате Рожанству, прво што примећујете је мир који избија из сваке куће и порте, али и живост која је својствена местима где се још увек много ради рукама и где се традиционалне вредности преносе са колена на колено без компромиса.

Један од највећих природних и туристичких адута Рожанства је Стопића пећина, која се географски налази на његовој граници са селом Трнава. Иако смо је помињали у општим описима, за мештане Рожанства она је нешто много више од туристичке атракције – она је део њиховог идентитета. Генерације Рожанстаца су преносиле приче о подземним рекама и понорима које крије ова планина. Пећина је позната по свом нестварном улазу високом 18 метара и дубоким бигреним кадама које се пуне водом Трнавског потока. Оно што Рожанство чини посебним јесте управо тај хидролошки феномен; скоро свака породица у овом селу има свој извор или везу са неким од бројних подземних токова који пресецају овај крај. Вода из Рожанства се сматра изузетно здравом, а мештани често истичу да дуговечност њихових стараца потиче управо из ових дубина.

Посебно поглавље у историји и животу Рожанства заузима Бања Вапа. Ово је једно од најстаријих лечилишта на Златибору, за које се знало вековима пре него што је модеран туризам стигао на планину. Извор минералне воде Вапа има константну температуру током целе године и веома је богат хемијским елементима који благотворно делују на кожна обољења и очи. Народно предање каже да су се у Вапи лечили ратници након буна и устанака, а и данас многи људи из свих крајева Србије долазе у Рожанство да наточе ову лековиту воду или да се умију на самом извору. Иако бања није комерцијализована у великој мери, она представља драгуљ народне медицине и доказ да Златибор нуди исцељење директно из својих недара. Бања Вапа је за Рожанство оно што су за Мачкат сушаре – симбол трајања и природног изобиља.

Рожанство је кроз векове било познато као центар качарског заната. У временима када није било пластичних посуда и индустријских амбалажа, златиборски сељак се ослањао на дрво. Мајстори из Рожанства били су најчувенији правитељи бачви, каца за сир и кајмак, ведрица и каблића. Ово умеће је захтевало не само снажну руку, већ и врхунско познавање дрвета; знало се тачно које дрво иде за воду, а које за ракију или млечне производе. Данас, иако је пластика преплавила тржиште, у неколико породица у Рожанству се и даље чува овај занат. Ручно израђена дрвена каца је данас ствар престижа за сваког озбиљног домаћина на Златибору, јер само у њој сир и кајмак могу да добију онај специфичан, архаичан укус који подсећа на детињство. Ови занатлије су живи споменици неимарства, људи који својим рукама и длетима пркосе модерној ери масовне производње.

Духовни центар села је Црква посвећена Светом Петру и Павлу у оближњем Сирогојну, која је кроз историју била место окупљања и духовног укрепљења. Сваке године за Петровдан, Рожанство оживи на посебан начин. Сабор који се тада одржава је један од најлепших на планини, јер одише истинском радошћу и заједништвом. Тада се чују и звуци „певања из вика“, специфичног двогласног певања које је заштићено од стране УНЕСКО-а као део нематеријалне културне баштине света. Рожанство је једно од ретких места где се ово певање може чути у свом изворном облику, не као део сценског наступа, већ као део стварног живота мештана. То певање је дуго, снажно и продорно, створено да се чује са једног брда на друго, премошћујући даљине и јачајући везе међу људима.

Економија Рожанства данас почива на споју пољопривреде, занатства и све развијенијег сеоског туризма. Породице попут Милојевића, Станића, Поповића и других, отвориле су своја врата туристима, нудећи им аутентичан боравак на селу. Овде гост може да види како се музе крава, како се бере лековито биље и како се прави домаћи сок од шумских плодова. Рожанство је познато и по великим воћњацима шљиве од које се пече врхунска ракија. Свако домаћинство има свој казан, а дестилација ракије је друштвени догађај у којем учествује цело село. Та ракија, често стара и по неколико година, понос је сваког Рожанстванца и прва ствар којом се гост понуди када пређе праг.

Природа Рожанства нуди и прелепе пешачке стазе које воде кроз столетне борове шуме и преко цветних ливада. Ово село је идеално за оне који траже мир, али не и изолацију. Оно је довољно близу главних саобраћајница, а опет довољно скривено да сачува своју интиму. У атару села се често могу наћи ретке врсте печурака и планинског цвећа, а за љубитеље фотографије, изласци и заласци сунца у Рожанству су нешто што се памти цео живот. Видиковци са околних брда пружају поглед који се за ведрих дана пружа све до врхова планине Таре и Маљена.

Рожанство је, изнад свега, село добрих и бистрих људи. Ерски дух је овде помешан са неком посебном благошћу која вероватно долази од имена самог села. Овде се људи уважавају, реч се поштује, а гостопримство се не наплаћује осмехом, већ искреношћу. Ко једном дође у Рожанство, увек се враћа, било због лековите воде у Вапи, било због тишине под заједничким небом златиборских занатлија. Ово село је живи доказ да Златибор није само пролазна туристичка станица, већ дубок корен једног народа који зна ко је и шта чува. Рожанство је духовна и занатска колевка планине, место где се прошлост и будућност рукују сваког јутра када сунце обасја златне пашњаке изнад лековитих извора.

Крива Река

Крива река заузима посебно место у хијерархији златиборских насеља, представљајући историјско, економско и пољопривредно чвориште читаве регије. Смештена на таласастом платоу који се благо спушта ка северу и истоку, Крива Река је село које одише снагом, достојанством и богатством које није стечено преко ноћи, већ генерацијама преданог рада на плодној златиборској земљи. Док су многа друга села на планини била осуђена на шкрти кречњак и густу шуму, Крива Река је благословена пространим пољима и нешто блажом климом, што ју је учинило житницом овог краја. Име је добила по реци која немирно меандрира кроз атар села, стварајући плодне наносе и обезбеђујући воду за стоку и усеве, чак и у најсушнијим летњим месецима.

Када се говори о историји Криве Реке, немогуће је не почети причу о Сердару Јовану Мићићу, личности која је обележила 19. век на овим просторима. Мићић није био само локални кнез; он је био десна рука књаза Милоша Обреновића и суверени господар читавог златиборског и ужичког краја. Његов конак у Кривој Реци био је центар дипломатије, политике и војне стратегије. Био је то човек легендарне храбрости, али и суровости, који је са овог брда управљао судбинама људи. Из Криве Реке су се слали извештаји књазу, овде су се гушиле буне и одавде се планирало проширење српске државе ка југу. Иако је његова судбина на крају била трагична, култ Јована Мићића живи у Кривој Реци и данас, а приче о његовом богатству, харему и непоколебљивој вољи и даље се препричавају уз ракију у сеоским кафанама.

Духовно средиште села је величанствена Црква Свете Великомученице Марине подигнута 1833. године као задужбина управо поменутог сердара Јована Мићића. Ова црква је једна од најлепших и највреднијих на планини, грађена у време када су се Срби коначно смели поносити својом вером кроз камену архитектуру. Она је неми сведок успона и пада златиборских кнежева. Унутрашњост храма крије иконе непроцењиве вредности и црквене предмете које су даривали чланови породице Обреновић, што говори о тесној вези Криве Реке са тадашњом државном врхушком. Сваког јула, на Огњену Марију, село постаје центар верског живота Златибора. Сабор који се тада организује у порти цркве један је од најмасовнијих и најчувенијих, место где се среће стара Србија са модерним добом, уз звуке трубе, народна кола и гостопримство које само Криворечани знају да приреде.

Економија Криве Реке је деценијама почивала на сточарству и производњи млека. Захваљујући сочној трави и великим пашњацима, ово село даје најквалитетније млеко на читавом Балкану. Породице из Криве Реке су вековима снабдевале ужичке и београдске пијаце врхунским сиром и кајмаком. Овде је млекарство подигнуто на ниво уметности; млекари у Кривој Реци су грађени на посебним местима где је промаја најбоља, како би се кајмак правилно "хватао" и добијао ону специфичну, жуту боју и јак укус. Чак и данас, велики део сировине за познате златиборске брендове млечних производа долази управо са пашњака овог села. Криворечани су познати као изузетно вредни и способни људи, који су међу првима на планини почели да користе модерне пољопривредне машине, али никада нису одустали од традиционалних метода гајења стоке.

Природа Криве Реке нуди другачију слику у односу на каменити Торник или шумовиту Јабланицу. Овде доминира питомији пејзаж, са широким видиковцима са којих поглед сеже према планини Тари и долини Моравице. Речни токови у селу су изразито чисти, а у долинама се често могу наћи вртови и воћњаци који на већим висинама теже опстају. Овде се гаји најбољи кромпир, који мештани називају "златиборским хлебом", јер је деценијама спасавао народ од глади у тешким временима. Земља у Кривој Реци је црна и тешка, али онима који је воле и поштују, враћа вишеструко.

Крива Река је и село јунака и ратника. У центру села стоји поносно обележје – споменик ратницима палим у Балканским ратовима и Првом светском рату. Скоро да нема куће у Кривој Реци која није дала бар једног носиоца Албанске споменице или Карађорђеве звезде. Та храброст и спремност на жртву за отаџбину су део породичног васпитања у овом селу. Овде се деци од малих ногу прича о Солунском фронту, о маршу преко Албаније и о поносном повратку на родно огњиште. Та нит јунаштва се осећа и у карактеру данашњих становника – они су директни, часни и не воле неправду.

Сеоски туризам у Кривој Реци је у успону, али се разликује од оног у центру Златибора. Овде гости долазе због истинског мира, због шетњи кроз поља лековитог биља и због жеље да осете како изгледа живот у правом, великом златиборском газдинству. Домаћини у Кривој Реци су господствени; они вас дочекују са поштовањем, нудећи вам најбољу пршуту, домаћу ракију препеченицу и мед који пчеле сакупљају на нетакнутим пашњацима. Боравак овде је лек за душу и тело, далеко од буке гондола и градилишта, у тишини коју прекида само мукање говеда или далеки звук сеоског трактора.

Породична стабла у Кривој Реци су нешто што се пажљиво чува. Презимена као што су Мићић, Каљевић, Радовић, Бојанић, Смиљанић и друга, носе са собом тежину векова. Овде се тачно зна ко је коме род и чији су стари били велики домаћини, а чији су се истицали у ратовима или државним пословима. Криворечани су познати и по својој бистрини; ово село је изнедрило многе школоване људе, инжењере и лекаре који су отишли у свет, али се свом селу увек враћају, обнављајући дедовине и чувајући прадедовске огњишта.

Крива Река је можда најбољи пример како се на Златибору спајају традиционална пољопривреда и историјски значај. Она је подсетник на време када је Златибор био политичка сила и када се реч златиборских кнежева поштовала на двору у Београду. Данас је то село које сигурно корача у будућност, ослањајући се на своје ресурсе и на људе који не беже са планине, већ на њој граде своје царство. Ко год жели да упозна право лице Златибора – снажно, поносно и плодно – мора доћи у Криву Реку, поклонити се у њеној цркви и попити воду са њених извора. Ово село је кичма планине, место где историја још увек живи у сваком меандру њене криве реке.

Јабланица

Јабланица је село које представља суштину оног дивљег, нетакнутог и исконског Златибора. Простире се на огромној површини у југозападном делу планине, на граници са Босном и Херцеговином, и заузима простор који је толико велик да би се у њега могла сместити читава мања општина. Јабланица се не може упознати за један дан; то је место које захтева време, поштовање према природи и спремност да се зарони у свет где шума диктира правила живота. Смештено у подножју највишег златиборског врха, Торника, ово село је кроз векове било природна препрека и сигурно уточиште. Овде доминирају густе, тамне шуме црног бора по којима је Јабланица и добила своје име, јер из даљине, међу голим каменитим врховима, ова шума делује као непрегледно зелено море које штити своје становнике.

Историја Јабланице је прича о слободним људима који нису трпели ланце. Због своје забачености и неприступачности, село је вековима било ван домашаја турских пореских чиновника и војних патрола. Јабланичани су били познати као најбољи стрелци, дрвосече и чувари границе. Овде су се крили хајдуци, а народ је развио посебну врсту храбрости и издржљивости. Живот у Јабланици је увек био везан за дрво; од дрвета се градило, дрветом се грејало, а од продаје дрвета се куповало све оно што шкрта планинска земља није могла да роди. Та веза са шумом створила је генерације рабаџија – људи који са својим воловским запрегама извлаче огромне трупце из најдубљих увала где машина не може да приђе. Бити рабаџија у Јабланици је ствар части; то је занат који захтева надљудску снагу, познавање психологије животиња и нестварну храброст. И данас, док се целом планином чују звуци грађевинских машина, у шумама Јабланице још увек можете чути шкрипу рабаџијских кола и повике којима се наводе волови.

Духовни и архитектонски бисер села је Црква брвнара посвећена Покрову Пресвете Богородице, изграђена 1838. године. Ова црква је под заштитом државе као споменик културе од изузетног значаја и представља један од најлепших примера народног неимарства у Србији. Грађена је у време када су се Срби опрезно враћали својој вери након векова ропства. Сваки балван ове цркве је ручно тесан, а цела конструкција је повезана дрвеним клиновима, без иједног гвозденог ексера. Врата цркве су намерно грађена ниско како би сваки верник приликом уласка морао дубоко да се поклони пред Богом. Иконостас је једноставан, али одише нестварним миром, а иконе на дрвету су дело локалних мајстора који су своју побожност урезивали у дрво. Око цркве се налазе стари споменици „крајпуташи“ и собрашице – мале дрвене надстрешнице које су породице градиле како би имале где да обедују током великих сеоских сабора. Те собрешице су јединствене за Јабланицу и говоре о заједништву које је овде преживело све ратове и невоље.

Природа Јабланице је сирова и моћна. Селом протиче река Јабланица, која је у горњем току планински поток невероватне снаге, док у доњем току смирује свој ток и прави нестварне ливаде које мештани називају „јабланичким пољима“. Одавде крећу неке од најлепших стаза које воде ка врху Торника. Са тих стаза се пружа поглед на кањон Увца, на планину Тару, а за ведрих дана види се чак и врх Дурмитора. Ваздух у Јабланици је специфичан; мирише на смолу, бор и свежину која долази са високих хриди. Ово је еколошка оаза где не постоји никакво загађење, а вода са бројних извора се пије директно са земље. Јабланица је дом за многе дивље животиње; није реткост видети срну или зеца у самој близини кућа, а у дубљим шумама још увек обитавају вукови и сури орлови.

Економија села је и данас везана за традиционалне гране. Јабланичани су познати као највредније дрвосече, али и као одлични сточари. Млечни производи из овог села, иако се мање рекламирају од оних из Криве Реке, имају посебан укус због специфичне испаше у боровим шумама. Такође, Јабланица је позната по сакупљању шумских плодова – боровница, купина и печурака, које овде расту у изобиљу. Све је више младих људи који се окрећу сеоском туризму, али на специфичан начин. Они нуде „адреналински туризам“ – вожњу теренским возилима кроз блатњаве стазе Муртенице, јахање коња и боравак у аутентичним дрвеним катунима. То је искуство за оне који не желе луксуз хотела, већ желе да осете како се на Златибору живело пре стотину година.

Јабланица је село легенди. Овде се још увек причају приче о затрпаном благу у пећинама, о хајдуцима који су зими прелазили Дрину и о вилама које се скупљају око извора у поноћ. Народни дух је овде изузетно јак. Свака породица, било да су то Божанићи, Радојичићи, Дидановићи, Јанковићи или Бакићи, чува своју усмену историју. Ти људи су гостопримљиви на један специфичан, помало строг али врло искрен начин. Када вас Јабланичанин прими у кућу, он вам нуди најбоље парче хлеба и најстарију ракију, а његова реч је закон који се не крши. Посебно је жив обичај „певања из вика“, који у тишини јабланичких шума звучи посебно моћно, као ехо који долази из далеке прошлости.

Кроз Јабланицу пролази и део стазе чувеног „Ћире“ – старе пруге уског колосека, што селу даје додатну дозу носталгије. Иако је пруга одавно престала са радом, тунели и камени мостови су остали као сведоци техничког напретка који је некада повезивао ова забачена брда са светом. Јабланица данас полако али сигурно постаје дестинација за оне који беже од гужве и буке. Она је последња линија одбране правог, планинског Златибора. Ко год жели да разуме зашто је Србин везан за шуму и планину, мора доћи у Јабланицу. Овде нећете наћи кафиће и билборде, већ ћете наћи себе у тишини боровог стабла и снази воловске запреге. Јабланица је планина у планини, срце које куца споро али снажно, чувајући тајне златиборских дрвосеча за будуће генерације. Ово село је доказ да човек може опстати у најтежим условима ако поштује природу и ако не заборавља своје претке.

Доброселица

Доброселица се налази у јужном делу златиборске висоравни, ушушкана између планинских масива који је штите од оштрих северних удара. Ово село је кроз историју изградило репутацију места где живе „добри сељани“, људи благог карактера али несаломиве воље. Смештена на висини која нуди нестварне погледе ка кањону Увца и јужним обронцима планине, Доброселица је место где се природа и човек допуњују у савршеној хармонији. Овде пејзаж није само сценографија; он је активни учесник у животу сваког домаћина. Пространи пашњаци испресецани каменим зидовима и столетним боровима који стоје као усамљени стражари, чине Доброселицу једним од најлепших предела читаве Србије. Није ни чудо што су баш овде снимљени многи култни српски филмови, јер Доброселица нуди оно што се не може направити у студију – аутентичност која зрачи из сваког камена.

Највеће духовно и историјско благо села је Црква брвнара посвећена Светом Пророку Илији, подигнута 1821. године. Ово је једна од најлепших и најочуванијих цркава овог типа на Балкану. Када приђете овој светињи, прво што вас фасцинира је њена позиција – смештена је под окриљем три огромна, столетна бора који су старији од саме цркве и који се сматрају светим стаблима. Црква је грађена од тесаног боровог дрвета, са ниским вратима која имају дубоку симболику; свако ко улази у дом Божији мора да спусти главу и покаже скромност. Унутрашњост је препуна икона на дрвету које су преживеле паљење неколико претходних манастира, ношене рукама верника кроз шуме и збегове. Ова црква није само место молитве; она је музеј народног ината и опстанка. Око ње се и данас одржавају велики сабори за Илиндан, када се цело село окупи под крошњама светих борова, обнављајући завете својих предака.

Природа Доброселице крије и један од најфасцинантнијих природних споменика Златибора – Прераст у Доброселици (Шупљица). То је велики природни камени мост, последњи остатак некадашње пећине којој се урушио свод. Овај огромни лук од камена делује као капија другог света кроз коју протиче мали поток. Прераст је кроз векове био место легенди; причало се да кроз њега пролазе виле и да се ту хајдуци заклињу на верност. За планинаре и љубитеље фотографије, ова локација је неодољива, јер светлост која пролази кроз отвор Прераста ствара нестварне призоре који се мењају из сата у сат. Ово место је доказ сирове снаге природе која је хиљадама година клесала кречњак, остављајући нам у наслеђе овај камени прозор у прошлост.

Економски живот Доброселице је дубоко укорењен у традиционалном сточарству. Због специфичног састава земљишта и траве која је изузетно богата минералима, млечни производи и месо из овог села имају посебну вредност. Доброселички сир и кајмак се уживају са поштовањем; они имају јачину коју само планинско сунце и чист ваздух могу да дају. Такође, село је познато по производњи кромпира врхунског квалитета који се не прска никаквим хемикалијама. Мештани су овде задржали систем „косачких позајмица“ – када дође време косидбе, комшије помажу једни другима, уз песму и богату трпезу, чувајући тако заједништво које у градовима одавно не постоји. Доброселица је место где се још увек вреднује ручни рад и где се свака плодна деоница земље обрађује са пажњом.

Породична стабла у Доброселици су веома стара и дубоко повезана. Породице попут Туцовића, Јовановића, Рајевића, Марјановића и многих других, чине темељ овог села. Из Доброселице су потекли многи виђени људи, ратници који су бранили Србију у свим ратовима, али и интелектуалци који никада нису заборавили свој корен. Овде се породица сматра светињом, а поштовање према старијима је закон који се не доводи у питање. Ерски дух Доброселице је нешто блажи него у севернијим деловима планине; људи су овде можда тиши, али њихова реч је тешка као олово. Ако вам домаћин у Доброселици каже да ће вам помоћи, будите сигурни да ће тако и бити, без обзира на све препреке.

Сеоски туризам у Доброселици нуди нешто сасвим другачије од онога што се види на Краљевом тргу. Овде гост изнајми целу кућу брвнару, пали ватру у огњишту, пије воду са бунара и храни се директно из баште домаћина. То је „дигитални детокс“ у свом најбољем издању. Тишина која овде влада ноћу је толико дубока да се може чути шум ветра у крошњама борова удаљеним неколико километара. Звезде изнад Доброселице делују толико близу да их можете дохватити руком. За уметнике, сликаре и писце, ово село је вечита инспирација; многи су овде пронашли свој мир и створили своја најбоља дела, инспирисани једноставношћу и чистотом живота коју Доброселица нуди.

Доброселица је и село старих заната који су овде доведени до савршенства. Још увек се могу наћи мајстори који ручно праве „шиндру“ – дрвене дашчице за покривање кровова, што је изузетно редак занат. Такође, обрада вуне је и даље присутна у многим кућама; жене из Доброселице су познате по изради топлих вунених чарапа и капа које су спашавале генерације деце током сурових златиборских зима.

Semegnjevo

Semegnjevo se nalazi na zapadnom rubu Zlatiborske visoravni , ušuškano u zavjetrinu brda koja ga odvajaju od moćne rijeke Tare i bosanskih planina . Ovo je selo za one koji traže apsolutnu tišinu, za one kojima smeta gradska buka i koji žele čuti kako planine zaista dišu. Smješteno na prosječnoj nadmorskoj visini od oko 900 metara, Semegnjevo je kroz historiju bilo simbol slobode i samodovoljnosti. Ljudi ovdje nisu dolazili slučajno; dolazili su u Semegnjevo da se sakriju, da prežive i da spasu svoju porodicu. Danas je postalo jedna od najtraženijih destinacija za istinske ljubitelje prirode, jer je zadržalo onaj arhaični izgled koji moderni turizam često nenamjerno uništava. Prostrani pašnjaci Semegnjeva, prošarani šumarcima bijelog bora i breze , podsjećaju na najljepše pejzaže Švicarske, ali s tim prepoznatljivim srpskim domaćim duhom koji se osjeća u svakom pogledu.

Ono što Semegnjevo izdvaja od svih ostalih zlatiborskih sela jeste njegovo nevjerovatno vodno bogatstvo. Ovo selo leži na vodi. Rijeka Beli Rzav , koja nastaje spajanjem brojnih potoka na području sela, bila je žila kucavica ovog kraja. Kroz historiju, Semegnjevo je bilo poznato kao selo vodenica . Nekada ih je bilo na desetine, a zvuk mlina koji je mlio kukuruz i pšenicu bio je simbol prosperiteta. Iako je većina vodenica vremenom prestala s radom, mještani su uspjeli sačuvati nekoliko njih, koje su sada prave turističke atrakcije , ali i dalje funkcionalni objekti. Posjeta staroj vodenici u Semegnjevu je putovanje kroz vrijeme; miris svježe mljevenog brašna, hladnoća vode koja pokreće drveni potok i mir koji vlada unutra, podsjećaju nas na vrijeme kada se hrana mnogo više cijenila nego danas. Ovdje možete kupiti "potočar" brašno, koje ima potpuno drugačiji ukus i teksturu, jer se zrno ne melje brzinom industrijskih mašina, već se polako i hladno pretvara u prah pod težinom zlatiborskog kamena.

Pored mlinova, Semegnjevo je poznato i po prirodnim jezerima i barama koje su nastale pregrađivanjem planinskih potoka. Najpoznatija su izletišta u blizini mjesta „ Kod Komša “ i „ Zlatiborska jezera “, gdje je priroda ostala gotovo netaknuta. Voda u ovim jezerima je ledeno hladna čak i usred jula, što je najbolje moguće osvježenje za one koji bježe od vrelog asfalta Zlatibora. Oko jezera postoje pješačke staze koje vode kroz guste šume gdje se često mogu vidjeti jeleni i zečevi, a najuporniji planinari mogu se uputiti do vrha Čigote ili do granice sa Tarom . Vazduh u Semegnjevu je toliko čist da se koristi kao prirodna terapija za osobe sa respiratornim problemima; mještani kažu da je jedan dan u Semegnjevu kao sedam dana u bilo kojoj banji.

Duhovni život sela centriran je oko Crkve Rođenja Svetog Ivana Krstitelja . Ova svetinja, izgrađena od drveta i kamena, odražava skromnost i pobožnost mještana. Crkvena kapija je tradicionalno mjesto gdje se okupljaju mještani iz svih zaselaka Semegnjeva za Ivanjdan - od Gornjeg do Donjeg Sela. Tada se bere ivanjsko cvijeće, pletu vijenci za ukrašavanje kapija domova i pjevaju stare izvorne pjesme. Semegnjevo je jedno od rijetkih mjesta gdje se još uvijek može čuti pravi, neiskvareni erski govor, pun metafora i narodne mudrosti. Ljudi ovdje su skromni, ali vrlo ponosni na svoje porijeklo. Svaka porodica , bilo da su Kostadinovići, Marići, Pašići, Đelebđići ili Jovanovići , čuva svoju zemlju kao najveće svetište, ne dozvoljavajući urbanizaciji da je nagrize.

Ekonomski, Semegnjevo se oslanja na stočarstvo, ali na specifičan način. Ovdje se ovcama i govedu dozvoljava slobodna ispaša tokom cijelog dana, što mesu i mlijeku daje poseban kvalitet. Semegnjevska jagnjad su veoma cijenjena širom Srbije upravo zbog netaknute trave i vode koju piju. Selo je također izuzetno bogato šumskim plodovima. Kada su u sezoni borovnica, kupina ili gljiva (vrganja i lisičarke), cijelo selo je u šumi. To je dodatni prihod za domaćine, ali i način života koji ih održava u stalnom kontaktu s prirodom. U posljednje vrijeme cvjeta seoski turizam. Mještani pretvaraju stare kolibe u moderne, ali autentične apartmane za goste koji žele spavati na vunenim dušecima, doručkovati toplu cicvaru i imati kompletnu lepinju pečenu u peći na drva.

Jedna od najzanimljivijih historijskih priča vezanih za Semegnjevo je njegova povezanost sa starim karavanskim putevima . Vekovima su trgovci koji su nosili so iz Dubrovnika i svilu iz Carigrada prelazili preko ovih brda. Ostaci ovih puteva, popločanih kamenom, još se mogu vidjeti na nekim mjestima. Semegnjevo je tada bilo važno odmorište za karavane, mjesto gdje se razmjenjivala stoka i gdje su putnici dobijali zaštitu od hajduka. Ova trgovačka istorija ostavila je traga na domišljatosti Semegnjevaca; oni su odlični pregovarači i vrlo bistri ljudi koji se ne daju lako "prodati rog za svijeću". Njihovo gostoprimstvo je legendarno, ali iskreno - ugostiće vas kao najrođenije, ali će očekivati ​​da poštujete njihova kućna pravila i planinu koja ih hrani.

Zime u Semegnjevu su posebna priča. Kada padne veliki zlatiborski snijeg , selo se često nađe odsječeno od svijeta na nekoliko dana. Tada počinje pravi planinski život; kuće se griju velikim bukovim cjepanicama, porodice se okupljaju oko ognjišta , a jedini zvuk vani je škripanje snijega pod nogama i zavijanje vjetra. Za ljubitelje zimske idile, Semegnjevo je tada raj na zemlji. Nema žičara ni gužve, samo bjelina koja puca pred očima i mir koji se ničim ne može kupiti. Tada se pričaju najljepše legende - o zlatnim kočijama zakopanim u Rzavu, o herojstvu semegnjevskih boraca u Prvom svjetskom ratu i o vilama koje pomažu dobrim domaćinima.

Semegnjevo je, zapravo, posljednja oaza netaknutog Zlatibora. Pruža uvid u to kako je ova planina izgledala prije nego što su na njoj izgrađeni neboderi i tržni centri. Posjeta ovom selu je iscjeljujuće iskustvo za modernog čovjeka. Ovdje učite da ponovo slušate žubor vode, da razlikujete miris bora od mirisa breze i da cijenite trenutak tišine. Semegnjevo nije samo mjesto na mapi; ono je čuvar duše Zlatibora, svjetionik tradicije koji nam pokazuje da se sreća nalazi u jednostavnosti i skladu s prirodom. Ko jednom provede noć pod semegnjevskim nebom, zauvijek će se vratiti u ovo selo mlinova i izvora, jer ono što Semegnjevo nudi čovjeku, nijedan grad na svijetu mu ne može dati.

Rakija od šljive

Šljivovica zauzima strateški položaj na sjevernim obroncima Zlatibora , služeći kao prirodni most između Užičke doline i visoravni same planine. Smještena na nadmorskoj visini koja varira između 700 i 900 metara, Šljivovica je blagoslovljena klimom koja je nešto blaža od klime najviših vrhova, što je historijski omogućilo razvoj voćarstva, po kojem je ovo selo i dobilo ime. Ali Šljivovica je mnogo više od voćnjaka; to je selo koje održava harmoniju između surovog planinskog života i pitomosti koja dolazi iz doline. Ime sela je zaštićeni simbol srpske pripadnosti , a sami mještani ga nose s ponosom, svjesni da su čuvari recepta koji je postao dio svjetske kulturne baštine . Kada kročite u Šljivovicu, prvo što osjetite je gostoprimstvo koje je ovdje dovedeno do nivoa svetosti - prva dužnost domaćina je da gosta počasti najboljom rakijom , zdravicom koja godinama "spava" u hrastovom buretu.

Srce ekonomije i prepoznatljivost ovog sela je, naravno, proizvodnja šljivovice. Ovdje se voće ne prska niti tretira hemikalijama; šljive rastu na čistom planinskom zraku, hranjene rosom i jakim suncem. Tradicionalni način pečenja rakije u bakrenim kazanima, koristeći bukovo drvo, prenosi se s oca na sina kao najveća porodična tajna. Domaćini Šljivovića kažu da rakija nije samo piće, već lijek koji diže mrtve. Svake godine u selu se održava poznati " Sajam domaće rakije " , gdje se proizvođači takmiče u kvalitetu svoje rakije. To nije samo ekonomski događaj, već proslava ponosa, gdje se ocjenjuje boja, miris, jačina i "žilica" koju rakija ostavlja na čaši. Šljivovići su selo u kojem se rakija poštuje, gdje se slave, tuguju, mire i dogovaraju o najvažnijim stvarima s njom.

Međutim, Šljivovica je podjednako poznata i po stolariji . Zbog obilnih šuma koje okružuju selo, mještani su generacijama razvijali vještinu obrade drveta. Ovdje se izrađuju najbolji poljoprivredni alati, ručke i umjetnički predmeti od drveta. Posebno je zanimljivo da Šljivovica ima nekoliko porodica koje se bave izgradnjom tradicionalnih drvenih kuća - brvnara . Ova vještina spajanja balvana bez eksera, samo uz pomoć zareza i "lisičjih repova", ovdje je dovedena do savršenstva. Šljivovički majstori izgradili su pola Zlatibora, a njihov rukopis je prepoznatljiv po preciznosti i dugovječnosti građevina. Kada vidite brvnaru koja stoji sto godina i čije je drvo samo "izgorjelo" (pocrnilo od vremena) ali nije istrunulo, znajte da je to vjerovatno djelo majstora iz ovog sela.

Duhovni život sela centriran je oko crkve posvećene Svetoj Mariji Magdaleni . Ovo je novija crkva, ali izgrađena s velikom pažnjom, poštujući tradicionalne stilove srpske srednjovjekovne arhitekture. Crkva je postala novo žarište okupljanja mještana, posebno mlađih generacija koje su odlučile ostati u selu. Porta crkve je zamišljena kao prava oaza mira, s pogledom na okolna brda i šume. Vjerski praznici u Šljivovici se slave uz mnoge narodne običaje koji su sačuvani još od paganskih vremena, prilagođeni kršćanskom duhu, što selu daje posebnu mističnu notu. Ljudi ovdje i dalje vjeruju u moć " svetog pisma ", u ljekovita svojstva određenih izvora i u važnost komšijske harmonije pred svakim iskušenjem.

Geografski, Šljivovica je prošarana brojnim zaseocima razasutim po brdima, svaki sa svojim specifičnostima. Teren je idealan za planinarenje i planinski biciklizam. Kroz selo prolazi željeznička pruga Beograd-Bar , kao i glavni autoput, što Šljivovicu čini jednim od najpristupačnijih sela, ali čim se udaljite samo nekoliko stotina metara od glavnog puta, ulazite u zonu potpunog planinskog mira. Brojni vidikovci sa kojih se vide Mokra Gora i Tara su skriveni dragulji ovog sela. Vazduh je ovdje „oštar“, ali ugodan, često nazivan „vazdušnom banjom za srce“.

Privreda sela se sve više okreće ekoturizmu. Sve je veći broj domaćinstava koja nude smještaj u autentičnim vajatima. Gosti dolaze ovdje da vide kako se pravi rakija, kako se kuva domaći pekmez od šljiva u velikim kazanima i kako se pravi zlatiborski sir. Porodice poput Kostadinovića, Milojevića, Radulovića i drugih pokreću ekonomski razvoj sela. Posebno je zanimljivo da Šljivovica ima i snažnu tradiciju izrade vunenih predmeta, a u nekim domaćinstvima se još uvijek mogu naći razboji na kojima se tkaju tepisi i ćebad s motivima identičnim onima od prije dva vijeka.

Šljivovica je i selo heroja. U ratovima za oslobođenje Srbije, Šljivovički bataljon bio je jedan od najpoznatijih po svojoj hrabrosti. Mještani s ponosom čuvaju spomenike i priče o svojim pradjedovima koji su prešli Albaniju . Taj duh slobode i danas se osjeća u karakteru ljudi - otvoreni su, direktni i vrlo često duhoviti na taj specifičan, aristokratski način. U Šljivovici se nećete osjećati kao stranac; ovdje će vas svi pozdraviti na putu, pitati odakle ste i pozvati na "kiseli napitak" pod hlad stare šljive.

Zima u Šljivovici ima poseban šarm. Iako snijeg može biti obilan, blizina glavnog puta osigurava da selo nikada nije potpuno odsječeno. Tada se u kućama pored kraljičine peći pije rakija , jede slanina i pričaju legende o planini. Taj osjećaj sigurnosti i topline seoskog doma usred planinske zime je nešto što se ne može opisati, već se mora doživjeti. Šljivovica je zapravo slika idealnog srspkog sela - vrijednog, domaćinskog, tradicionalnog, a opet otvorenog za sve koji dolaze s dobrim namjerama.

Svako ko želi da upozna pravog srpskeg domaćina , da vidi kako izgleda simbioza voćarstva i planinskog života, mora se zaustaviti u Šljivovici. Ovo nije samo usputna stanica na putu do mora; ovo je destinacija koja nudi odgovore na pitanja o našim korijenima. Šljivovica je mjesto gdje se „zlato“ Zlatibora ne mjeri u novcu, već u litrama najbolje rakije, kockama najzdravijeg drveta i toplini ljudskog srca koje vas dočekuje raširenih ruku. Ovo selo je ponos Zlatibora, mjesta gdje tradicija teče kao rakija iz kazana – bistra, jaka i nezaboravna.

Tripkova

Tripkova se nalazi na sjevernim obroncima Zlatibora , na granici sa Mokrom Gorom i padinama koje se spuštaju prema rijeci Sušici . Ovo selo predstavlja savršen spoj zlatiborske tradicije i modernog umjetničkog senzibiliteta. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 800 metara, što mu daje ugodnu mikroklimu - ljeta su ovdje svježa i mirisna, a zime bajkovite, sa snijegom koji prekriva brda i stare voćnjake. Tripkova je dugo bila skriveni dragulj planine, poznata samo mještanima po svojim bistrim izvorima i plodnom tlu, ali u posljednjih nekoliko decenija postala je nezaobilazna tačka za sve ljubitelje umjetnosti i estetskog uživanja. Ono što Tripkovu izdvaja je tišina koja ovdje ima posebnu težinu; to nije prazna tišina, već taj smirujući mir koji podstiče kreativnost i razmišljanje.

Najveći brend ovog sela, pored njegove prirode, jeste umjetnička staklarska radionica " Tiffani " , koju vodi porodica Vesović . Ova radionica je zapravo kulturno čudo Zlatibora. U srcu planinskog sela, gdje biste očekivali samo stočarstvo, porodica Vesović decenijama stvara remek-djela od stakla koristeći tehnike vitraža i fuzije. Njihova djela - od velikih vitraža u crkvama i hotelima, do malih ukrasnih predmeta i lampi - obišla su cijeli svijet. Posjeta ovoj radionici je kao ulazak u drugi svijet; sudar planinskog kamena i krhkog, obojenog stakla stvara nestvaran kontrast. Mještani Tripkove su ponosni na ovu činjenicu, jer je umjetnost stakla u selo unijela profinjenost kakvu malo koja druga mjesta na Balkanu imaju. Ovdje možete saznati da Zlatibor nije samo "gruba" planina, već mjesto koje njeguje finu estetiku i vrhunsku izradu.

Duhovni centar Tripkove je Crkva posvećena Svetoj Nedjelji . Ovaj hram je malih dimenzija, ali odiše nestvarnom toplinom i ljepotom. Crkvena kapija je ukrašena s velikom pažnjom i mjesto je okupljanja mještana tokom vjerskih praznika i seoskih zavjeta. Crkva je simbol jedinstva porodica iz Tripkove, koje su svojim doprinosima i radom pomogle da ovo mjesto postane pravi duhovni svjetionik. Vjerovanje u Svetu Nedjelju kao zaštitnika sela duboko je ukorijenjeno, a narodni običaji koji se ovdje praktikuju nose elemente stare srpske tradicije koja se ljubomorno čuva. Seoski odbori u Tripkovi su veličanstveni i tihi, bez mnogo buke, orijentisani ka poštovanju predaka i očuvanju slike porodice.

Priroda Tripkove je posebna priča. Selo je ispresijecano brojnim stazama koje vode kroz brezove šume i preko pašnjaka koji su ljeti prekriveni planinskim cvijećem. Jedan od najljepših dijelova sela je pogled na rijeku Sušicu . Ova rijeka, koja je dobila ime po čestim poplavama tokom ljeta, stvorila je surov, ali prekrasan okoliš s visokim liticama i skrivenim pećinama. Za planinare i ljubitelje prirode, Tripkova je polazna tačka za mnoge istraživačke ture. Područje sela sadrži i ostatke starih utvrda, koji ukazuju na to da je ovo područje bilo naseljeno u davna vremena . Mistiku ovog kraja pojačavaju priče o starim putevima kojima su nekada prolazili rimski vojnici i dubrovački trgovci.

Privreda sela je raznolika. Iako je staklarska umjetnost najpoznatija, Tripkova je i dalje snažno poljoprivredno selo. Ovdje se uzgaja visokokvalitetno voće, prvenstveno šljive i maline, a stočarstvo je zadržalo svoj tradicionalni oblik. Mliječni proizvodi iz Tripkove imaju specifičnu slatkoću, a domaćini su poznati po pravljenju suhih šljiva i pekmeza kuhanih na otvorenoj vatri. Sve više mladih se vraća u Tripkovu iz Užica ili Čajetine, prepoznajući potencijal seoskog turizma. Smještaj u selu je uglavnom u autentičnim drvenim kućama koje su prilagođene savremenom gostu, ali na način koji ne narušava prirodni sklad. Gost u Tripkovi nije samo klijent, već neko ko postaje dio svakodnevnog života sela, učestvujući u zanatskim radovima ili šetajući do izvora.

Porodična prezimena u Tripkovi , poput Vesović, Radojić, Todorović, Knežević i drugih, predstavljaju stubove zajednice. Ovi ljudi su poznati po svojoj briljantnosti, ali i po svom specifičnom albanskom osjećaju za umjetnost i ljepotu. U Tripkovi se kaže da je „svaka druga osoba pomalo umjetnik“, bilo da radi sa staklom, drvetom ili plete najunikatnije vunene džempere. Ova kreativna crta je ono što selu daje posebnu atmosferu. Ručni rad i preciznost se ovdje i dalje cijene, a poštovanje prema alatima i materijalima dio je kućnog odgoja.

Jedna od zanimljivosti je blizina jezera Vrutci , koje se dijelom naslanja na teren sela. Ovo jezero nudi mogućnosti za ribolov i osvježenje u vrućim ljetnim danima, a pogled na jezero s Tripkovačkih visova jedan je od najfotografiranijih prizora u ovom kraju. Zrak u Tripkovi je mješavina planinske oštrine i mirisa riječne doline, što stvara idealne uvjete za one koji imaju problema sa spavanjem ili umorom; kažu da se u gradu može prespavati za jednu noć kao i za tri dana.

Zima u Tripkovu donosi poseban mir. Kada se magla spusti u kanjon Sušice, a brda pobijele, selo izgleda kao iz bajke braće Grimm. Tada se život seli u kuće, s toplim ognjištima i pričama o tome kako je nekad bilo. Tripkovčani su poznati kao odlični domaćini koji tokom zime pripremaju najbolju "kuhanu rakiju" i domaće suhomesnato meso. Taj osjećaj sigurnosti i topline, dok vani huče planinski vjetar, nešto je što se duboko urezuje u sjećanje svakoga ko posjeti ovo selo.

Tripkova je zapravo dokaz da selo može biti istovremeno i moderno i tradicionalno. Pokazuje nam da planina nije samo mjesto za naporan rad, već i za visoku umjetnost i profinjen život u skladu s prirodom. Svako ko želi doživjeti drugačiji Zlatibor, onaj koji nije samo „set lepinja i kajmaka“, već i vitraž, tišina i pogled u vječnost, mora doći u Tripkovu. Ovo selo je umjetnička duša Zlatibora, skriveni kutak gdje se svjetlost prelama kroz staklo i kroz najčistije izvore vode, ostavljajući trag ljepote u svakom gostu koji se nikada ne zaboravlja. Tripkova je mjesto gdje se stvara kreacija za vječnost, a istovremeno čuva ono najvrjednije – ljudsku dobrotu i planinski mir.

Želje

Željine su jedno od onih sela koja kao da lebde između centralnog Zlatibora i visokih padina Čigote . Ovo je mjesto koje mnogi putnici vide samo iz daljine dok se penju na više vrhove, ali malo ko skreće s glavnog puta da otkrije šta se krije u njegovim zaseocima. I tu se krije prava planinska idila - selo koje je dobilo ime po " želji " prvih doseljenika da pronađu mirno i plodno mjesto zaštićeno od oštrih planinskih oluja. Željine se nalaze na nadmorskoj visini od oko 900 metara, gdje se sunčevi zraci najduže zadržavaju tokom dana, što ovo selo čini jednim od najtoplijih i najugodnijih za život na cijeloj visoravni. Ovo je selo voćnjaka, bistrih potoka i ljudi koji imaju poseban, vedar duh, karakterističan za one koji žive na sunčanim stranama planine.

Geografski položaj Željina je idealan. Selo se nalazi u prirodnom amfiteatru koji ga štiti od hladnih sjevernih vjetrova, a istovremeno je otvoreno prema jugu. Upravo ta mikroklima omogućila je Željinama da postanu jedan od centara zlatiborskog voćarstva. Dok u drugim selima uspijevaju samo najopornije šljive, u Željinama ćete naći kruške, jabuke, pa čak i neke stare sorte trešanja koje ovdje rađaju kao i u nizinama. Pašnjaci koji okružuju selo su mekani i bogati cvijećem, koje ljeti Željine pretvara u šareni tepih koji miriše na nektar. Voda u Željinama je poseban ponos mještana; ovdje postoji nekoliko jakih izvora za koje se vijekovima kaže da imaju okrepljujuću moć, a koji nikada, čak ni u najvećim sušama, ne presušuju.

Historija Željina je priča o malim, porodičnim zajednicama koje su kroz vijekove uspjele sačuvati svoju imovinu i svoj identitet . Za razliku od sela koja su pogađali veliki ratovi, Željine su, zahvaljujući svom „bočnom“ položaju, uspjele ostati oaza mira. To je doprinijelo očuvanju starih brvnara i pomoćnih objekata u selu, koji su pravi primjeri zlatiborske narodne arhitekture. Porodice poput Stanića, Marića, Jankovića i drugih vijekovima su prenosile znanje o obradi zemlje i stočarstvu. Željinci su poznati kao vrlo štedljivi i mudri domaćini koji „dvaput mjere, jednom režu“, ali koji će dati i posljednji peni za prijatelja i gosta.

Duhovni život Željina je tih i neposredan. Mještani su vezani za crkve u susjednim selima , ali postoje brojna mjesta u samom gradu koja se smatraju svetima. To su uglavnom stari hrastovi ili izvori gdje su se ljudi okupljali u ključnim trenucima. U Željinama se i dalje poštuje red - zna se kada treba ići u polje, a kada se odmoriti. Seoska slava je ovdje praznik radosti, kada se ukrašavaju kapije i kada se iz podruma iznosi najbolja rakija koja je godinama "odležavala" u hrastovim bačvama. Željinci su posebno ponosni na svoju tradiciju zdravica; ovdje se svaka važna prilika obilježava riječima punim mudrosti, blagoslova i smisla za humor.

Priroda oko Željina kao da je stvorena za one koji vole istraživanje bez mnogo napora. Staze koje vode do padina Čigote nude nestvarne poglede na cijelu Zlatiborsku visoravan. Sa viših kota sela, možete vidjeti svjetla Čajetine i centra Zlatibora kako se pale u sumrak, dok uživate u potpunoj tišini svoje čistine. Vazduh je ovdje mješavina planinskog ozona i mirisa rascvjetalog voća, što stvara jedinstvenu aromaterapiju na otvorenom. Željine su također dom mnogim vrstama ptica pjevica , pa su proljetna jutra u ovom selu prava muzička proslava.

Ekonomija sela je stabilna i počiva na vrijednim rukama njegovih stanovnika. Željine su poznate po proizvodnji vrhunskog meda, jer raznolikost biljaka omogućava pčelama da prave med nevjerovatnog ukusa i kvaliteta. Pored pčelarstva, stočarstvo je i dalje snažno, ali na nešto manjim, "farmerskim" imanjima gdje se o svakom grlu stoke brine s posebnom pažnjom. Mliječni proizvodi iz Željina poznati su po svojoj slatkoći, a domaćice su majstorice pravljenja pita i hljeba pod slamnatim krovom. Sve je veći interes za kupovinu starih kuća u Željinama i od strane ljudi iz gradova, koji ovo selo prepoznaju kao savršeno utočište za odmor.

Jedna od zanimljivosti Željina je očuvanje starih poljoprivrednih alata i mašina koji se još uvijek mogu vidjeti u nekim domaćinstvima. To nije samo muzejski eksponat, već i dokaz da se u ovom selu ništa ne baca i da se sve vrijedno čuva za buduće generacije. Željinci su vrlo bistri ljudi, često skloni zanatstvu i inovacijama – ovdje ćete pronaći domaće mašine koje olakšavaju rad na strmim padinama, što svjedoči o njihovoj domišljatosti.

Zima u Željinama je bajka jer selo, zbog svog zavjetrinskog položaja, nikada ne pogađaju najgore mećave. Snijeg ovdje pada „tiho“ i prekriva voćnjake, stvarajući prizore koji podsjećaju na najljepše bajke. Ovo je vrijeme kada se mještani bave rukotvorinama – muškarci rade s drvetom, a žene pletu čuvene zlatiborske džempere . Život se tada seli u kuće, ali gostoprimstvo ne prestaje; Željine su najljepše za posebne goste koji znaju cijeniti mir i toplinu domaćeg ognjišta .

Željine su, zapravo, selo ispunjenih želja za svakoga ko traži harmoniju s prirodom . One nam pokazuju da planina ne mora biti samo surova i gruba, već i blaga i gostoljubiva. Posjeta Željinama je lijek za dušu, povratak u vrijeme kada su se ljudi radovali suncu i čistoj vodi. Ovo selo je skriveni dragulj Zlatibora, mjesto gdje se svaki posjetilac osjeća dobrodošlo i gdje se ljepota života mjeri osmijesima mještana i slatkoćom plodova koji rastu na njihovim obroncima. Željine su tiha pjesma Zlatibora, koju treba slušati srcem.

Hostel

Gostije se nalaze oko 25 kilometara od turističkog centra Zlatibora , smještene na padinama koje se blago spuštaju prema dolini rijeke Katušnice . Naziv sela potiče od riječi " gostoprimstvo ", i to nije samo jezička slučajnost. Mještani Gostija vekovima njeguju kult gosta , smatrajući svakog putnika dobre volje zaštićenim i svetim. Ovo selo je izgrađeno na vodi i od vode; ono je prava hidrološka oaza planine. Dok drugi delovi Zlatibora ponekad škrte izvorima, Gostije vrve od života i vodenih potoka koji presecaju svaki posed. Na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara, Gostije nude vazduh koji je toliko čist i svjež da ljudi veruju da leči svaku bolest pluća i duše. Pejzaž Gostilja je nestvaran - to su duge, bujne livade koje se završavaju gustim četinarskim šumama, dok se u daljini uvek čuje zvuk vode koja se sliva niz litice.

Najveći ponos sela i jedan od najprepoznatljivijih simbola cijelog Zlatibora je vodopad Gostilj . Smješten na Gostiljskoj rijeci, prije njenog ušća u Katušnicu, ovaj vodopad je visok 22 metra i jedan je od najviših i najljepših vodopada u Srbiji . Ali vodopad nije sam; nizvodno od glavnog vodopada nalazi se čitav niz manjih vodopada, virova i brzaka koji stvaraju bajkovitu atmosferu. Lokalne legende kažu da su se ispod ovog vodopada noću okupljale planinske vile, koje su svojim pjesmama očaravale mladiće i liječile ranjene junake. Danas je prostor oko vodopada ukrašen pješačkim stazama, drvenim mostovima i vidikovcima, ali i dalje zadržava tu divlju, iskonsku moć. Miris vlažne mahovine i sitne kapljice vode koje lebde u zraku čine ovo mjesto prirodnim inhalatorom.

Gostije su također mjesto od velikog historijskog značaja, jer su to bila rodna mjesta Dimitrija Tucovića , osnivača socijaldemokratskog pokreta u Srbiji i jednog od najistaknutijih političkih mislilaca svog vremena. Njegova rodna kuća , tipična zlatiborska brvnara pokrivena šindrom, danas je muzej pod zaštitom države . Unutrašnjost kuće čuva autentične predmete, ognjište i namještaj iz tog perioda, pružajući posjetiocima uvid u to kakav je bio život obrazovane svećeničke porodice u 19. vijeku na Zlatiboru. Tucović je ovdje naučio svoje prve lekcije o pravdi i slobodi, posmatrajući težak život zlatiborskog seljaka, ali i njegovo nepokolebljivo dostojanstvo. Stanovnici Gostija s ponosom čuvaju uspomenu na svog slavnog zemljaka, a njegov spomenik u centru sela podsjeća na vezu između malog planinskog sela i velikih evropskih ideja.

Duhovni život sela vezan je za Crkvu Svetog Trojstva. Ovo svetište je mirno utočište za stanovnike Gostilja, mjesto gdje se mole za kišu tokom sušnih ljeta i za zaštitu od oluja. Crkvena kapija je oaza tišine, okružena stoljetnim drvećem, gdje se još uvijek održavaju stari seoski običaji vezani za zdravlje ljudi i zaštitu stoke. Vjerski praznici, posebno Sveto Trojstvo , ovdje se slave s velikom pobožnošću, a žene iz Gostilja poznate su po svojim vještinama u pripremi jela i obrednih hljebova koji izgledaju kao prava umjetnička djela.

Privreda Gostija je neraskidivo povezana s vodom i pašnjacima. Selo je poznato po proizvodnji vrhunske pastrmke, koja se uzgaja u ribnjacima na samim izvorima rijeke Katušnice. Voda je toliko čista da je ne treba filtrirati, što ribi daje nevjerovatan okus i čvrstoću mesa. Pored ribolova, stočarstvo je i dalje glavno zanimanje mnogih porodica. Gostijski sir i kajmak poznati su po svojoj žutoj boji, koja potiče od specifičnog planinskog bilja kojim krave pasu. Gostije su postale i lider u seoskom turizmu. Domaćinstva nude smještaj u kolibama s pogledom na vodopade, a gosti dolaze ovdje iz cijelog svijeta kako bi osjetili energiju vode i planina. Ovdje možete kupiti i domaći med, rakiju od divlje kruške, te ručno pletene vunene proizvode.

Priroda oko Gostija nudi bezbroj mogućnosti za istraživanje. Rijeka Katušnica bogata je ribom i rakovima, što je siguran znak ekološke čistoće. Kanjon ove rijeke je donekle nepristupačan, što ga čini rajem za avanturiste i prave ljubitelje netaknute divljine. Oko sela postoje staze koje vode do vrhova s ​​kojih se, kao na dlanu, vidi cijelo Polimlje i planine u susjednoj Crnoj Gori. Zrak u Gostijama je toliko bogat kisikom da je potrebno nekoliko dana da se tijelo navikne na tu količinu svježine; mještani u šali kažu da su oni koji ovdje žive „osuđeni na dugovječnost“.

Porodice iz Gostilja , poput Tucovića, Lojanica, Petrovića, Filipovića i drugih, čine čvrstu i složnu zajednicu. Ovi ljudi su poznati po svom napornom radu, ali i po sposobnosti da se prilagode modernom vremenu, a da pritom ne izgube svoju suštinu. Duh Erskih je itekako živ u Gostilju - to je taj brzi, okretni um koji u svakom problemu vidi priliku za šalu. Gostoprimstvo je ovdje iskreno i široko; gost ne smije napustiti kuću dok ne proba sve što je domaćin te godine pripremio u podrumu i ostavio za sobom.

Zima u Gostijama je magična, ali i surova. Kada se vodopad djelimično zaledi, pretvara se u ogromnu staklenu skulpturu koja svjetluca na zimskom suncu. Tada se u selu pale vatre, a glavni posao postaje sječa drva i briga o stoci. Taj ciklus borbe s prirodom i uživanja u njenim blagodatima čini Gostije tako posebnim. Selo je uspjelo zadržati svoju dušu uprkos velikoj popularnosti, prvenstveno zahvaljujući mudrosti mještana koji ne dozvoljavaju "betonizaciju" svojih pašnjaka.

Svi koji žele osjetiti moć elemenata, čuti priče o vilama dok im lice prskaju hladnom planinskom vodom i vidjeti gdje se rodila srpska demokratska misao, moraju doći u Gostije. Ovo selo je vodeno ogledalo Zlatibora, mjesto gdje se svaki sunčev zrak prelama u hiljadu kapi rijeke Katušnice. Gostije nas uče da je najveći luksuz zapravo jednostavnost - čaša hladne izvorske vode, komad zlatiborskog sira i pogled na zelenu dolinu koja se nije mijenjala vijekovima. Ovo je selo koje vas dočekuje kao gosta, a ispraća kao svoje najdraže, ostavljajući u vama trajnu želju da se ponovo vratite uz huk njegovog vječnog vodopada.

Stabljika

Stublo je jedno od onih sela za koja se kaže da su "na kraju svijeta, a u srcu Božjem". Smješteno na južnim obroncima Zlatibora , Stublo je prirodni most između visoke planine i dubokih, mističnih klisura rijeke Uvac . Dok je središnji Zlatibor prekriven mekim pašnjacima, Stublo je selo od kamena, prekrasnih pogleda i nestvarne tišine koju prekida samo poneki orao ili bjeloglavi sup svojim krikom. Naziv sela potiče od starih izdubljenih debala, " stublina ", koja su se postavljala na izvore za sakupljanje planinske vode, a ovo ime savršeno opisuje suštinu ovog mjesta - izvora stare Srbije koji nikada ne presušuje. Na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara, Stublo je selo za ljude jakih nogu i još jače volje, mjesto gdje priroda pokazuje svoju najmoćniju i najsuroviju stranu.

Geografija Stubla definirana je blizinom kanjona. Ovdje se teren naglo prekida i strmoglavljuje u ponor dubok stotinama metara kroz koji teče rijeka Uvac . Upravo taj položaj čini Stublo jednim od najljepših vidikovaca na Balkanu. Teren je ispresijecan stjenovitim grebenima i gustim šumama crnog bora , koji ovdje raste direktno iz stijene, prkoseći zakonima gravitacije. Pašnjaci u Stublu nisu veliki, ali su izuzetno bogati ljekovitim biljem, što stočarstvo u ovom kraju čini specifičnim. Mlijeko i sir iz Stubla imaju tu "planinsku oštrinu" jer stoka pase na čistoj stijeni i diše zrak koji dolazi iz jezera. Voda je ovdje rijetka, ali svaki izvor koji izbije iz stijene smatra se svetim i čuva se kao najveće blago.

Historija Stuble je neraskidivo povezana sa manastirima Uvac i Dubrava . Vekovima je ovo selo čuvalo ove svetine, skrivene duboko u kanjonu od turskih napada. Stublani su bili ti koji su monasima donosili hranu tajnim stazama i branili prilaze manastirima. Ta veza sa duhovnim centrima oblikovala je karakter mještana - oni su pobožni, tihi i izuzetno ponosni na svoju ulogu čuvara vjere. Porodice poput Stanića, Grujovića, Nešovića i drugih prenosile su priče kroz generacije o tome kako je manastir Dubrava vekovima ležao u ruševinama dok ga vjera i upornost ovog naroda nisu podigle iz pepela. Život u Stubli je oduvek bio težak, ali ispunjen smislom koji mogu dati samo velika sveta mjesta u komšiluku.

Duhovni život sela doživljava pravu renesansu obnovom manastira Dubrava . Danas je Stublo kapija za hodočasnike iz cijelog svijeta. Iako je put do manastira strm i težak, stanovnici Stubla su tu da dočekaju svakog hodočasnika, upute ga i, po potrebi, osvježe domaćom rakijom i hljebom. Selo i dalje poštuje stare narodne običaje koji su nestali u drugim dijelovima planine. Običaj pomaganja komšijama u nevolji je posebno živ; u Stublu se kaže da "plot čuva kuću, a komšija glavu". Njihove gozbe su posvećene, mirne i dostojanstvene, baš kao i planina koja ih okružuje.

Priroda Stuble je raj za avanturiste i ljubitelje netaknute divljine. Ovdje nema asfaltnih pješačkih staza, već samo uske kozje staze koje vode do ruba kanjona . Sa ovih litica često se mogu vidjeti bjeloglavi supovi kako krstare nebom, što je nezaboravan prizor. Zrak je ovdje specifičan - mješavina mirisa borove smole i vlage koja dolazi iz kanjona rijeke . Šetnja kroz Stublu je zapravo putovanje kroz vrijeme; ovdje se još uvijek mogu vidjeti stare brvnare koje kao da su dio same planine. Mir koji nudi ovo selo je potpun, bez ijednog zvuka civilizacije, što Stublu čini idealnom za one koji traže duhovnu obnovu i bijeg od gradske vreve.

Privreda sela je i dalje vezana za ono što planine pružaju. Stočarstvo je glavna industrija, a jagnjad iz Stubla smatra se posebno kvalitetnom zbog ispaše na krečnjačkom terenu. Zbog sve većeg broja hodočasnika, u Stublu se polako razvija i vjerski turizam. Mještani nude smještaj u svojim domaćinstvima, pružajući gostima priliku da probaju pravu planinsku hranu - kačamak napravljen od kamenog brašna, domaće kiselo mlijeko i med koji pčele skupljaju na rubovima kanjona Uvca . Stublo je poznato i po drvenim zanatima, posebno suvenirima i kućnim predmetima od zove i kleke, drveća koje sporo raste, ali je neuništivo u ovim krajevima.

Posebnost Stuble su vidikovci. Mjesto zvano „Ravno torište“ nudi panoramu oblina Uvca koja izgleda kao da je oslikana. Ovdje čovjek shvati koliko je priroda moćna i zašto su stari Zlatiborci odabrali ovaj surovi kraj za svoj dom. Stubleovci su ljudi koji ne pričaju mnogo, ali je njihovo gostoprimstvo iskreno i duboko. Dočekaće vas u svom domu ne zato što moraju, već zato što poštuju svakoga ko je prešao dug put da bi dostigao njihove visine. U njihovim očima možete vidjeti istu jasnoću koju imaju izvori u kojima su odrasli.

Zima u Stublu je vrijeme kada planina pokazuje zube. Snijeg ovdje može danima prekrivati ​​puteve, ali to ne plaši Stublčane. Vekovima su se za to pripremali. Tada se u kućama pored vatre pripremaju najbolji suhomesnati proizvodi, a vrijeme se provodi u molitvi i miru. Zima u Stublu je tiha i svečana, snijeg prekriva staze do manastira, a selo izgleda kao uspavani stražar nad zaleđenim kanjonom. To je vrijeme za unutrašnji mir i za priče o starim odmetnicima koji su spas od svih nevolja pronašli u pećinama ispod sela.

Stublo je, u suštini, selo duhovne snage i kamene istrajnosti. Podsjeća nas na naše korijene , na važnost vjere i na ljepotu koja postoji samo tamo gdje je priroda ostala jača od čovjeka. Ko god želi vidjeti Zlatibor u njegovom najsvetijem i najdivljijem obliku, mora doći u Stublo. Nije to selo za svakoga, ali za one koji ga razumiju, Stublo postaje mjesto kojem se uvijek vraćaju. To je vječni stražar nad Uvcem, kapija duhovnosti i dokaz da na ovim visinama čovjek i planina žive u savršenom, iako surovom, skladu.

Branešci

Branešci zauzimaju specifičan položaj u sjevernom dijelu Zlatiborske visoravni, smješteni uz glavni autoput koji povezuje Užice sa središtem planine . Iako se kroz njega često prolazi samo jureći ka turističkim atrakcijama, Branešci su selo koje zaslužuje punu pažnju i duboko poštovanje. Naziv sela, prema narodnom predanju, potiče od riječi " braniti ", jer su se upravo ovdje, na ulazu u planinske klisure, vodile odlučujuće bitke za odbranu Zlatibora od raznih osvajača. Ovo selo se nalazi na nadmorskoj visini od oko 700 do 800 metara, što mu pruža idealne uslove za raznovrsnu poljoprivredu. Branešci su pitomiji od surovog Tornika ili Murtenice ; ovdje su brda blaža, pašnjaci prostraniji, a tlo dublje i plodnije, što je vidljivo u svakom zasadu i svakoj oranici.

Geografski , Branešci su raskrsnica puteva. Kroz selo prolazi željeznička pruga Beograd-Bar , kao i dio stare uskotračne željeznice koja je nekada bila žila kucavica cijelog kraja. Međutim, srce Branešaca nije u saobraćaju, već u zemlji. Za razliku od visokoplaninskih sela u kojima dominira isključivo stočarstvo, ovdje se s velikim uspjehom uzgajaju žitarice, kukuruz i krompir. Branešci krompir je nadaleko poznat po svom ukusu i kvalitetu, a mještani su ponosni što njihovi proizvodi završavaju na stolovima najboljih restorana u Beogradu. Ovdje se živi od rada na polju, ali je to rad koji donosi majstorstvo. Kuće u Branešcima su velike, često građene od kamena i cigle, s prostranim ekonomskim dvorištima koja govore o domaćinima koji su, kroz vijekove, znali stvarati i čuvati bogatstvo.

Poseban znak prepoznatljivosti ovog sela su njegovi mlinovi . Rijeka Sušica i njeni potoci omogućili su Branešcima da budu centar mlinarstva za ovaj dio Zlatibora. Nekada je svaka snažnija porodica imala svoj mlin ili udio u zajedničkom, a zvuk mlinskog kamena bio je muzika koja je značila život. Čak i danas u Branešcima možete pronaći nekoliko funkcionalnih mlinova u kojima se melje pravo integralno brašno, bez ikakvih dodataka. Ovo brašno, mljeveno na kamenu, osnova je za čuvenu zlatiborsku palentu i proju, koji se ovdje pripremaju sa domaćim kajmakom. Ovaj kult hljeba i brašna čini Branešce čuvarima osnovnih životnih vrijednosti koje su u savremenom svijetu pomalo zaboravljene.

Duhovni život sela je snažan i tradicionalan. Braneščani imaju duboku vezu sa svojom pravoslavnom vjerom , što se može vidjeti na brojnim malim znakovima po selu. Porodice se ovdje veoma ponose Krsnom slavom , koja je centralni događaj u godini. Tada se u Branešcima okupljaju rođaci iz cijele Srbije, a obroci su toliko bogati da se o njima priča mjesecima. Sabori u Branešcima poznati su po takmičenjima u narodnim vještinama, ali i po vrhunskoj narodnoj muzici . Truba je ovdje omiljeni instrument, a zvuci trubačkih orkestara često odjekuju brdima iznad Sušice, najavljujući svečanosti koje traju do zore.

Privreda Branešca danas se uspješno prilagođava savremenim trendovima. Pored tradicionalne poljoprivredne proizvodnje, u selu se sve više razvija i prerada voća. Branešačke sušare za šljive i jabuke rade punim kapacitetom tokom jeseni, a miris dima i slatkog voća tada se širi cijelim područjem. Također, zbog blizine autoputa, selo je razvilo snažnu zanatsko-trgovinsku mrežu. Ovdje možete pronaći majstore za sve - od obrade kamena do najmodernijih građevinskih radova. Mještani su bistri i poduzetni; ne čekaju da im neko nešto da, već sami stvaraju svoje prilike.

Priroda u Branešcima nudi poseban mir . Iako je glavni put blizu, većina zaselaka je ušuškana u doline ili na brda koja nude panoramski pogled na Tornik i Čigotu. Vazduh je ovdje specifičan - nešto blaži nego na samom vrhu Zlatibora, ali izuzetno bogat kisikom zbog velikih površina pod livadama i niskim rastinjem. Branešci su idealni za one koji vole duge šetnje kroz voćnjake i polja, daleko od turističke vreve, ali s osjećajem da je civilizacija nadohvat ruke. U području sela nalaze se i ostaci starih karavanskih puteva koji su nekada išli u Bosnu, što selu daje historijsku dubinu.

Porodična prezimena u Branešcima , poput Pavlovići, Jankovići, Kostadinovići, Tucovići i druga, simbol su stabilnosti. Ovdje se porodice ne napuštaju lako; ovdje se imanja proširuju i kuće obnavljaju. Branešci su jedno od rijetkih sela koje nema izražen problem s odlaskom mladih, jer plodna zemlja i dobra lokacija omogućavaju pristojan život onima koji žele raditi. Erski humor je ovdje prisutan, ali je za nijansu suptilniji nego u planinskim vrhovima; Braneščac će vas prvo pažljivo pregledati i procijeniti, a tek onda, uz čašicu rakije , otvoriti dušu i početi zbijati šale na svoj i tuđi račun.

Zima u Branešcima donosi sliku prave planinske idile s razglednica. Snijeg prekriva široka polja, a dim iz dimnjaka velikih kuća najavljuje toplu atmosferu uz peć na drva. Tada se u selu priprema suhomesnato i kiseli kupus, a domaćini imaju vremena za druženje i seoske priče . Za putnike koji zimi prolaze prema moru, Branešci su često prva tačka gdje osjete pravu snagu zlatiborske zime, ali i toplinu zlatiborskog srca .

Branešci su, u suštini, selo ravnoteže. Nije ni previsoko ni prenisko; nije ni previše divlje ni previše urbanizovano. To je mjesto koje živi od svojih ruku i svoje zemlje, ponosno na svoju prošlost i uvjereno u svoju budućnost. Ko želi da upozna Zlatibor kao plodnu i bogatu planinu, mora se zaustaviti u Branešcima, okusiti njihov hljeb i osjetiti snagu njihove zemlje. Ovo selo je dokaz da je zlatiborski seljak istovremeno i ratnik, i poljoprivrednik, i umjetnik života. Branešci su kapija Zlatibora koja je uvijek otvorena onima s dobrim namjerama, nudeći im najbolje od zlatiborskih polja i planinskih visova.

Bijela rijeka

Bela Reka je mirno selo koje se nalazi u opštini Nova Varoš , podijeljeno na Donju i Gornju Belu Reku. Selo se nalazi na zapadnim obroncima Zlatibora i Murtenice , na oko 1.000 metara nadmorske visine. Okruženo je gustim šumama i pašnjacima, što mu daje osjećaj izolovanosti i mira. Kuće su raštrkane po brdima, svaka sa svojim dvorištem i izvorom vode, a mještani tradicionalno žive od stočarstva i poljoprivrede.

Crkva Preobraženja Hristovog u Beloj Reci pripada Eparhiji Novovaroš Mileševske eparhije SPC . Hram je duhovni centar sela i mjesto okupljanja za krštenja i vjerske praznike. Sveštenik koji služi u Beloj Reci također dolazi iz susjednog sela Ljubiša , gdje obavlja i liturgijske dužnosti.

Straža je uzvišeni položaj u blizini sela, koji je tradicionalno korišten kao orijentir i vidikovac. Lokalne legende govore o njoj kao o staroj osmatračnici, a danas je poznata kao dio planinarskih staza i vidikovaca u području Bele Reke.

Jankovo ​​Polje se nalazi iznad sela i predstavlja ravnicu koja je mještanima služila kao pašnjak i okupljalište. Ime je zadržano u lokalnoj tradiciji i koristi se kao orijentir na okolnim planinarskim rutama.

Priroda i život u Beloj Reci su surovi, ali plodni. Ljeta i proljeća nude zelene pašnjake i šumsko voće poput borovnica i brusnica, dok zimi snijeg može blokirati puteve. Stoka se uzgaja tradicionalno, a žene znaju tkati platnene čarape i tepihe, dok muškarci održavaju pašnjake i šumska bogatstva.

Historija i običaji sela su vijekovi života u planinama. Krštenja i vjerski praznici okupljaju stanovnike, a narodne tradicije čuvaju imena i mjesta poput Straže i Jankovog polja. Dijalekt i narodni izrazi su sačuvani u razgovorima mještana, a stari narodni instrumenti i pjesme se i danas mogu čuti tokom okupljanja.

Demografija pokazuje pad broja stanovnika, ali se mnogi mladi vraćaju tokom praznika kako bi obnovili svoja porodična domaćinstva u Beloj Reci . Donja Bela Reka ima oko 190 stanovnika, a Gornja oko 106, što je tipično za zapadne dijelove Srbije gdje mladi često odlaze u gradove.

Tradicija i planinarske staze povezuju selo s okolnim područjem. Straža i Jankovo ​​Polje važne su znamenitosti za lokalno stanovništvo i planinare, a planinarske staze vode do vrhova i vidikovaca koji nude panoramu okolnih planinskih lanaca. Takvi lokalni toponimi dio su baštine sačuvane u ruralnoj kulturi i folkloru.

Bela Reka i njena okolina ostaju primjer očuvanog seoskog života, s duhovnim i prirodnim vrijednostima koje privlače posjetioce i istraživače.

Draglica

Draglica je selo koje ponosno stoji na južnoj kapiji Zlatibora , smješteno na prelazu prema masivu Murtenice i području Nove Varoši. Ovdje planina počinje pokazivati ​​svoje oštrije, ali i veličanstvenije lice. Draglica nije selo za svakoga; ono je za one koji vole miris stoljetnih četinara, oštrinu planinskog zraka i tišinu koja se proteže kroz kanjon rijeke Uvac . Na nadmorskoj visini koja na nekim mjestima prelazi 1.000 metara, Draglica je vekovima poznata kao selo gorštaka, ljudi nesalomljive volje i velike izdržljivosti. Prema narodnom predanju, naziv sela potiče od riječi " draga " (draga zemlja), jer je za one koji su bježali od turske vojske na ove litice, ovaj skriveni kutak bio zaista dragocjeno utočište.

Geografiju Draglice definira planina Murtenica koja se nadvija nad njom i rijeka Uvac koja je omeđuje. Teren je ovdje izuzetno planinski, s dubokim klancima, gustim šumama crnog bora i visokim proplancima s kojih pogled dopire do vrhova Zlatara i Tare . Zemlja je škrta, kamenita, ali su pašnjaci izuzetnog kvaliteta i bogati planinskom travom koja mlijeku i siru daje specifičnu aromu. Draglica je poznata po izvorima hladne, bistre vode koja izbija direktno iz krečnjačkih stijena. Ovo područje je također jedno od posljednjih utočišta bjeloglavih supova, koji često krstare nebom iznad sela, podsjećajući mještane na snagu i slobodu koju samo visina može pružiti.

Historija Draglice je historija borbe za opstanak i slobodu. Zbog svog strateškog položaja na starom putu za More, selo je često bilo poprište sukoba, ali i sigurna baza za odmetničke bande koje su zimi pronalazile utočište u Murteničkim pećinama. Dragličani su oduvijek smatrani hrabrim ratnicima i vrsnim strijelcima, ljudima koji ne savijaju leđa pred strancima. Porodice poput Lojanica, Grbića, Grujičića i drugih čuvale su svoja ognjišta vijekovima, prenoseći priče o herojstvu svojih predaka s koljena na koljeno. U Draglici se riječi poštuju više od svakog ugovora, a komšijska solidarnost je zakon koji se ne može prekršiti - kada padne snijeg Murtenice, čovjek zavisi samo od Boga i svog prvog bližnjeg.

Duhovni život sela vezan je za Crkvu brvnaru u Draglici , posvećenu Svetom Trojstvu , koja je pravi biser zlatiborskog kraja, koji svojom plemenitom drvenom arhitekturom čuva duh naše tradicije. Ovo svetište je s ljubavlju izgrađeno na temeljima starijih bogomolja, spajajući vještinu modernih majstora sa skromnošću prošlih vijekova. Smještena usred netaknute prirode, nudi mir svakom prolazniku i svojim skladnim oblikom podsjeća na neraskidivu vezu između vjere, čovjeka i planinskog pejzaža. Dragličani su duboko tradicionalni i povezani s prirodom. Iako je život ovdje bio težak, Dragličani nikada nisu izgubili vjeru. U selu se još uvijek mogu pronaći ostaci starih brvnara i katuna , koji govore o skromnom, ali dostojanstvenom životu gorštaka. Običaji su ovdje "zakon"; praznici se slave uz punu trpezu, bez obzira na to koliko je godina teška, a zvuk pjesme "iz viku" se još uvijek može čuti kada se kosači okupe na ljetnim padinama. Draglica je mjesto gdje se prošlost još uvijek živi, ​​a ne samo prepričava.

Priroda Draglice nudi nadrealne prizore koje se ne mogu naći u turističkim brošurama. Kanjon rijeke Uvac , do kojeg se iz Draglice može doći kozjim stazama, jedan je od najvećih prirodnih dragulja Srbije. Vazduh u ovom selu je ljekovit, pun mirisa borove smole i planinskog cvijeća, što ga čini idealnim za one koji traže potpuni oporavak tijela i duha. Šetnja Draglicom je vježba za tijelo, ali i melem za oči - svako brdo otkriva novu panoramu koja podsjeća koliko je čovjek mali pred snagom planine.

Ekonomski , Draglica je danas vezana za drvnu industriju i tradicionalno stočarstvo. Dragličani su poznati kao vrsni drvosječe i majstori obrade drveta; murtnički bor je ovdje najcjenjeniji materijal, od kojeg se prave najizdržljivije kuće i brvnare. Pored šumarstva, ovdje se uzgajaju i najbolja jagnjad, koja pasu na netaknutim planinskim pašnjacima. Sve je veći interes i za organsku proizvodnju hrane, jer zemlja u Draglici nikada nije vidjela umjetna gnojiva ili hemikalije. Seoski turizam je ovdje u povoju, ali oni koji dolaze u Draglicu dolaze zbog prave divljine, a ne zbog luksuza.

Jedna od zanimljivosti Draglice su stari težaci, ljudi koji su koristili volovske zaprege za čupanje drveća iz šumaMurtenice . Iako su danas mašine zamijenile volove, duh težaca i dalje živi kroz priče mještana i njihov specifičan odnos s prirodom. Draglica je također selo u kojem se još uvijek mogu pronaći stare vrste voća koje su odavno izumrle u nizinama, ali koje ovdje opstaju zahvaljujući specifičnoj planinskoj mikroklimi.

Zima u Draglici je posebna priča. Kada Murtenica pobijeli i vjetar donese snijeg sa Peštera, selo se odsijeca od svijeta. Tada Draglica spava pod debelim bijelim pokrivačem, a život se odvija unutar kuća, uz topla ognjišta i priče koje traju do kasno u noć. Zima ovdje ima svoju posebnu ljepotu – sve je tiho, bijelo i mirno, a svaki izlazak sunca nad vrhovima Murtenice izgleda kao prizor s druge planete. Za stanovnike Draglice, zima je vrijeme kada se skupljaju plodovi rada i kada se planina poštuje više nego ikad.

Draglica je, u suštini, simbol zlatiborske buntovnosti i ljepote koja se ne osvaja lako. To je selo za one koji traže istinu, za one koji se ne boje visine i za one koji znaju osluškivati ​​tišinu planina. Posjeta Draglici je povratak korijenima, podsjetnik na to šta znači biti dio prirode i kako živjeti dostojanstveno na ivici između neba i zemlje. Draglica nas uči da je ono što je "dragocjeno" uvijek skriveno i da prava ljepota zahtijeva malo truda.

Stan

Ravni je selo koje svojim imenom obećava mir, a svojom prirodom nudi mnogo više – jedna je od najljepših visoravni na sjeveroistočnom rubu Zlatibora. Dok su mnoga okolna sela razasuta po strmim klancima, Ravni se prostire na blago valovitoj visoravni koja podsjeća na ogromnu zelenu palmu. Ovo mjesto ima duboku historiju; prvi put se spominje u turskim defterima 1476. godine.

Geografija Ravni je ono što ovo selo čini prirodnom tvrđavom. Omeđeno je kanjonima rijeka Prištavice i Velikog Rzava . Sa nadmorske visine od 952 metra ( vrh Bjelovac ), pogled se proteže do nestvarnih dubina kanjona najčistije rijeke u Srbiji . Zemlja ovdje je plodna i "teška", sposobna za proizvodnju najbolje pšenice, ali je kraj najpoznatiji po voćarstvu. Porodica Đoković i mnogi drugi domaćini pretvorili su ovaj podzlatiborski kraj u beskrajne plantaže malina i šljiva.

Historija Ravni je historija heroja. Ovo selo i njegova neposredna okolina iznjedrili su čak pet generala , uključujući tri načelnika generalštaba. Ovdje je živio i Mihailo Radović , knez i vojvoda Zlatibora, jedan od organizatora Prvog Srpskog ustanka .

Današnja privreda se zasniva na modernom stočarstvu i voćarstvu. Ravni su poznate po tradicionalnoj proizvodnji rakije i ribnjacima pastrmke na obalama rijeke Rzav. Od 1974. godine ovdje se održavaju " Susreti amaterskih grupa ", čuvajući izvornu narodnu melodiju. Ko god dođe u Ravni osjeti širinu i slobodu koju samo ova visoravan može pružiti.

Golovo

Golovo je selo smješteno između Čajetine i Mušveta , samo 8 kilometara od administrativnog centra Zlatibora . Njegove padine se blago spuštaju prema dolini rijeke Sušice , stvarajući atmosferu čistog, netaknutog sela gdje se vrijeme još uvijek mjeri travnatim padinama. Naziv potiče od riječi " golo ", koja opisuje travnate visine iznad sela, ali Golovo je sve samo ne pusto. Na oko 850 metara nadmorske visine, savršeno je mjesto za one koji vole pravi planinski ambijent.

Geografija Golova definirana je nizom brda koja stvaraju intiman prostor za porodice poput porodica Pavlović, Janković i Kostadinović . Tlo ovdje nije previše kamenito, što je omogućilo da stočarstvo postane umjetnost. Golovski kajmak i sir su nadaleko poznati, jer stoka pase na pašnjacima za koje mještani kažu da „jedna šaka sijena iz Golova vrijedi dvije iz nizine“. Mali potoci i brojni izvori pitke vode teku kroz selo, a zrak je zaštićen borovim i brezovim šumama.

Najveće duhovno blago ovog kraja je Hram Arhangela Gavrila u Čajetini . U Golovu se i danas poštuje kućni prag i običaj " mobe ", kada cijelo selo pomaže domaćinu u žetvi. Turizam ovdje nije komercijalan; to je poziv gostu da živi sa domaćinima, jede hranu ubranu tog jutra i osjeti snagu zlatiborske duše koja se ne prodaje, već živi.

Trnava

Trnava se nalazi na prelazu između valovite zlatiborske visoravni i nešto strmijih padina koje vode do riječnih dolina. Kao neposredni susjed Rožanstva i Sirogojna , Trnava dijeli arhaični mir i ljepotu istočnog Zlatibora , ali ima i svoj vlastiti, jedinstveni karakter. Naziv sela potiče od trnja koje je nekada bujno raslo na ovim prostorima, služeći kao prirodna ograda za stada ovaca i zaštita od nepozvanih gostiju. Danas je Trnava pitomo, otvoreno i domaćinsko selo, smješteno na nadmorskoj visini od oko 800 metara, gdje se zrak miješa s mirisom ljekovitog bilja i svježe pokošene trave. To je kapija koja vodi u podzemni svijet Zlatibora, ali i mjesto gdje se život na površini odvija u svom najčistijem, najizvornijem obliku.

Najveći prirodni fenomen koji je neraskidivo povezan s imenom ovog sela je Stopića pećina . Iako se ulaz u ovu svjetski poznatu pećinu geografski nalazi na granici, stanovnici Trnave je smatraju svojom, jer kroz nju teče Trnavski potok i daje joj život. Ova pećina je remek-djelo prirode, poznata po svojim ogromnim ulazima i jedinstvenim velikim kadama koje se, tokom kišnih perioda, pune vodom i prelijevaju u obliku nestvarnih kaskada. Za mještane Trnave, pećina nikada nije bila samo turistička atrakcija; tokom vijekova bila je prirodni frižider za skladištenje hrane, utočište tokom turskih napada i mjesto izvora hladne vode koji nikada ne presušuje. Danas, kada hiljade ljudi prolaze njenim hodnicima, Trnava stoji iznad nje kao ponosni domaćin, čuvajući tajnu o tome kako je planina isklesana iznutra hiljadama godina.

Duhovnost Trnave okupljena je oko lokalnih svetinja i mjesta molitve, koja su često jednostavna, ali ispunjena dubokom vjerom. Selo ima snažnu tradiciju porodičnih procesija i zajedničkih molitvi za plodnu godinu. Trnavci su poznati kao ljudi koji izuzetno poštuju „crveno slovo“ i običaje vezane za zaštitu stoke i usjeva. Njihova vjera nije nametljiva, tiha je i duboka, utkana u svakodnevne poslove. Trnavski sabori su prilika da se prisjetimo slavnih predaka koji su ovdje došli iz Hercegovine i Crne Gore, donoseći sa sobom snažnu vjeru i nesalomljiv karakter. U selu se često mogu čuti priče o starim drvenim krstovima koji su nekada stajali na brdima kao čuvari od grada i nepogoda.

Privreda Trnave je primjer radinosti Zlatibora. Selo je poznato po voćarstvu, posebno plantažama šljiva i malina, koje ovdje donose izuzetne prinose zbog specifične izloženosti padina suncu. Trnavska rakija je po kvalitetu u rangu sa šljivovicom , ali ima specifičnu notu zbog nešto drugačijeg sastava tla. Stočarstvo je i dalje glavni oslonac preživljavanja za mnoge porodice. Trnava je poznata po velikim stadima ovaca koja lutaju pašnjacima oko pećine, a vuna iz Trnave se vijekovima smatra najboljom za izradu teških planinskih kaputa. Danas, vrijedne ruke žena iz Trnave i dalje pletu čarape i džempere , čuvajući zanat koji polako izumire u gradovima, ali ovdje je ponos svake kuće.

Posebna atrakcija Trnave je njena povezanost s narodnom medicinom . Zbog bogatstva specifičnih vrsta bilja koje rastu samo u ovom dijelu planine, Trnava je oduvijek imala ljude koji su poznavali tajne bilja. Ovdje se kantarion, stolisnik i brusnica ne beru tek tako; mještani tačno znaju u koje doba dana i na kojoj padini biljka ima najveću snagu. Tajna "trnavskih čajeva " i melema prenosi se s generacije na generaciju, a mnogi putnici posjećuju ovo selo upravo kako bi potražili prirodni lijek za svoje tegobe. Ova povezanost sa zemljom i njenim ljekovitim plodovima čini stanovnike Trnave vitalnim i dugovječnim ljudima.

Porodična stabla u Trnavi su duboka i razgranata. Porodice poput Stopića, Mićića, Radulovića, Lukovića i drugih čine čvrstu strukturu sela. Ovdje se zajedništvo najbolje vidi tokom poljskih radova ili kada nekome treba pomoć oko krova kuće. Duh Erskih u Trnavi prožet je domišljatošću i onim „trnavskim tvrdoglavošću “ – kada svi kažu da se nešto ne može, stanovnik Trnave će pronaći način da to ostvari. Njihovo gostoprimstvo je legendarno; putnik koji zaluta u trnavske zaseoke nikada neće otići gladan ili žedan. Domaćin će iznijeti „šta god Bog da“, a na Zlatiboru to znači najbolji pršut, sir koji se presuje u kacama i hljeb iz peći.

Priroda Trnave nudi i prekrasne vidikovce s kojih se vidi dolina rijeke Katušnice i vrhovi susjednih sela. Staze kroz selo pogodne su za lagane šetnje, ali i za one koji žele istražiti skrivene ulaze u manje, neistražene pećine kojih ima u izobilju u ovom kraju. Zrak u Trnavi je specifičan zbog velike količine negativnih iona koji potiču isparavanjem podzemnih voda, što stvara osjećaj lakoće i bistrine uma. Mnogi kažu da je Trnava mjesto gdje su „najbolje misli“ jer tišina, koju prekida samo zvuk cvrčaka i udaljena zvona stoke, omogućava da se potpuno vratite sebi.

Zima u Trnavi je tiha i bijela. Kada snijeg prekrije ulaze u pećine i kada se mraz pripije uz grane trnja po kojem je selo dobilo ime, Trnava postaje prava zimska bajka. Tada se život seli u podrume gdje se kuha rakija i u sobe gdje se uz peć na drva pričaju priče o zakopanom blagu, o vilama koje žive u dubinama Stopića pećine i o junacima koji su odavde krenuli u borbu za slobodu. Trnava je mjesto gdje tradicija nije samo pisana riječ, već živa praksa koja se može osjetiti u svakom pokretu domaćina i svakoj izgovorenoj riječi.

Od 1993. godine, u Trnavi se svakog avgusta organizuje likovna kolonija " Trnava-Vladimir Mitrović " koja okuplja slikare i vajare iz Srbije i inostranstva kako bi u prirodnom okruženju stvorili nova djela inspirisana okolnim pejzažima i tradicijom. Tokom godina, ova kolonija je postala jedna od najprepoznatljivijih tradicionalnih kulturnih manifestacija u Zlatiborskom kraju i nastavlja da privlači razne umjetnike.

Svako ko želi da upozna pravo lice istočnog Zlatibora mora posjetiti Trnavu. Ona je mnogo više od usputne stanice na putu do pećine; ona je srce planinskog stočarstva i zanata. Trnava nas uči da prava ljepota leži u ravnoteži između onoga što je iznad i onoga što je ispod zemlje. Ovo je selo koje vas dočekuje smirenošću starih mudraca, nudeći vam svježinu izvora i toplinu domaćeg ognjišta. Trnava je zlatiborski čuvar vremena, mjesto gdje se svaki kamen i svaka vlat trave poštuju kao dio velike porodične priče koja traje vijekovima.

Vodice

Vodice su možda najslikovitiji dio Zlatibora, mjesto gdje planina prestaje biti surova i postaje nestvarno blaga i pitoma. Smještene desetak kilometara južno od turističkog centra , Vodice su krajolik koji kao da je izvajan za umjetnike i sanjare. Ovo je široko polje kroz koje rijeka Crni Rzav lijeno i tiho vijuga, praveći vodene krugove kroz nestvarno zelene pašnjake ispresijecane stoljetnim usamljenim borovima. Naziv sela govori sve - vode ovdje ima svuda, izvire iz svakog brda, teče kroz svaku jarugu i daje životu u ovom kraju posebnu svježinu. Na nadmorskoj visini od oko 1.000 metara, Vodice su zapravo visoravan unutar visoravni, mjesto gdje zrak uvijek miriše na mokru travu i smolu, čak i usred najtoplijeg ljeta.

Geografija Vodica je jedinstvena na cijelom Zlatiboru. Nema velikih razlika u nadmorskoj visini unutar samog polja, ali su vidici beskrajni. Crni Rzav je ovdje glavni arhitekta pejzaža. Njegovo korito je plitko, a voda kristalno čista i hladna, toliko čista da se u njoj još uvijek može vidjeti potočna pastrmka . Oko rijeke su pašnjaci koji su uvijek zeleniji nego bilo gdje drugdje, jer ih brojni izvori prirodno navodnjavaju. Borovi u Vodicama nisu gusta šuma, već često rastu pojedinačno ili u malim grupama, stvarajući one prepoznatljive "zlatiborske pejzaže" koji su decenijama na naslovnicama svih turističkih brošura. Ovo je prostor koji vas ne guši, već naprotiv, širi vaša pluća i vidike.

Historija Vodica je historija odmora i osvježenja. Od davnina su ovuda prolazili karavani, a Vodice su bile obavezna usputna stanica zbog bogate pašnjaka i pitke vode. Konji i ljudi su se ovdje odmarali prije nego što bi krenuli u surove planine Murtenica ili prema Bosni. Stanovnici Vodica , porodice poput Lojanica, Smiljanića, Didanovića i drugih, oduvijek su bili poznati kao odlični domaćini koji su znali cijeniti ljepotu kraja u kojem žive. Vodice su bile među prvim mjestima na Zlatiboru gdje su izgrađene privatne vikendice i kuće za odmor , još u vrijeme kada je planinski turizam bio u povojima. Stari Vodičani kažu da se svako ko ovdje prenoći uz žubor rijeke Rzave više nikada ne može smiriti u gradskoj buci.

Duhovni život u Vodicama neraskidivo je povezan s Crkvom Preobraženja Gospodnjeg na Zlasiboru i Crkvom Svetog Ilije - brvnarom u Dobroselici , kao i sa samim poštovanjem prema prirodi. Ovdje se priroda osjeća kao živo biće. Tradicija okupljanja uz " zapi " ili stare borove i dalje živi kroz priče najstarijih. Vodice su mjesto gdje se najbolje vidi sklad mještana i ljudi koji su ovdje došli pronaći mir. Svako slavlje u Vodicama je posebno jer se slavi pod vedrim nebom, uz miris planinskog polja. Ovdje nema velikih zgrada koje zaklanjaju sunce; ljudi u Vodicama žive okrenuti prema nebu i svojim prostranim livadama.

Privreda Vodica je kombinacija tradicionalnog stočarstva i modernog, visokokvalitetnog seoskog turizma . Pašnjaci u Vodicama proizvode najsočnije mlijeko, a vrhnje iz ovog kraja posebno je cijenjeno zbog svog sadržaja masnoće i mirisa planinskog cvijeća. Posljednjih decenija Vodice su postale elitno mjesto za odmor , ali ne na kičast način. Kuće za iznajmljivanje ovdje su uglavnom napravljene od prirodnih materijala, integrirane u krajolik kako ne bi narušavale mir rijeke. Mnogi umjetnici, slikari i pisci odabrali su Vodice za svoje privremene ili stalne domove, jer tišina koju nudi ovo polje ne postoji nigdje drugdje u svijetu. Branje ljekovitog bilja i borovnica na okolnim brdima također je važan dio života lokalnog stanovništva, a proizvodi napravljeni ovdje nose čistu energiju planina.

Posebnu čar Vodica čine njihovi meandri. Praćenje toka Rzave kroz polja je svojevrsna meditacija. Rijeka se na nekoliko mjesta okreće za gotovo 180 stepeni, stvarajući mala ostrva i poluostrva gdje stoka mirno pase. Vodice su i raj za ribolovce koji znaju cijeniti izazov planinske rijeke. Zrak je ovdje nestvaran; zbog specifične struje duž korita, ovdje je uvijek nekoliko stepeni hladnije nego u centru Zlatibora, što Vodice čini savršenim utočištem tokom ljetnih vrućina. Vodice nude i jedan od najljepših pogleda na vrh Čigote , koji se uzdiže u pozadini poput kamenog stražara iznad ovog planinskog raja.

Zima u Vodicama je prizor iz najljepših zimskih bajki . Kada snijeg prekrije meandre rijeke Rzave , a rijeka nastavi teći poput tamne linije kroz savršenu bjelinu, krajolik postaje nestvaran. Snijeg ovdje pada mirno i dugo, stvarajući visoke nasipe koji borovima daju izgled čuvara u bijelom oklopu. Zimi su Vodice potpuno tihe, prekida ih samo zvuk vode koja ne dozvoljava ledu da ih potpuno obavije. Ovo je vrijeme kada se u brvnarama uz pucketanje vatre pripremaju najbolji planinski specijaliteti, kada se pije kuhano vino i kada se vrijeme mjeri dužinom gorućeg trupca.

Vodice su, u suštini, najljepše lice Zlatibora. One su dokaz da planina može biti blaga, pitoma i beskrajno lijepa u svojoj jednostavnosti. Ne morate Vodice detaljno istraživati; dovoljno ih je samo posmatrati. One su mjesto gdje se duša odmara od samog pogleda na rijeku i borove. Za svakoga ko želi osjetiti pravi mir Zlatibora, onaj koji ne remete građevinske mašine i buka, Vodice su destinacija koja nema alternativu. To je selo koje vas uči kako da usporite, kako da duboko dišete i kako da volite svaki kamen i svaku kap vode koja teče ka svom cilju.

Шаиновци

Шаиновци су једно од оних села која се налазе на самој „кичми“ Златибора, смештена на висијама које спајају централни део планине са њеним јужним обронцима. Ако тражите место где се небо најближе додирује са земљом, онда су то Шаиновци. Ово село је кроз историју било познато као уточиште најбољих златиборских сточара и људи којима није сметала планинска самоћа, већ су у њој проналазили своју снагу. Смештени на надморској висини која често прелази 1.000 метара, Шаиновци су село сурове лепоте, каменитих ливада и ветрова који овде имају своја имена. Ово је место где природа не прашта грешке, али поштено награђује сваки трун уложеног рада. Име села, према старим записима, потиче од речи „шаин“ – што је стари назив за сокола, и заиста, поглед са шаиновачких брда је птичја перспектива на читаву западну Србију.

Географија Шаиноваца је дефинисана великим пашњацима који су испресецани сувозидима – каменим оградама које су генерације мештана подизале како би заштитиле своја стада и разграничиле имања. Ти сувозиди су данас прави споменици народног градитељства и говоре о стрпљењу и снази шаиновачког сељака. У селу нема густих шума као у Јабланици, већ доминирају отворени простори који су током лета прекривени најквалитетнијом планинском травом. Управо та трава, богата специфичним минералима, чини млеко из Шаиноваца најтраженијим међу златиборским млекарима. Овде се краве и овце крећу слободно, „пасу по роси“, што сиру и кајмаку даје онај жути сјај и оштар мирис који се не може вештачки произвести.

Историја Шаиноваца је исписана борбом за опстанак. Због своје стратешке висине, село је често било поприште сукоба, али и сигурна база за српску војску током ратова. Шаиновци су дали велики број ратника који су се истакли у Првом светском рату, а приче о њиховом јунаштву и даље се причају млађим генерацијама. Мештани су овде посебно поносни на своје порекло; они себе доживљавају као „горштаке првог реда“. Породице као што су Станићи, Шукиловићи, Костадиновићи и други, чине језгро овог села. То су људи који су преживели најтеже зиме, често одсечени од света недељама, ослањајући се само на своје залихе и комшијску солидарност. У Шаиновцима се реч „брат“ користи за комшију подједнако често као и за рођени род.

Духовни живот у Шаиновцима је везан оближње цркве, природу и старе обичаје. Иако село нема велику цркву у самом центру, мештани су дубоко религиозни и често посећују манастире у околини. Посебно је жив обичај „ношења литија“ кроз поља, када се цео засеок окупи да моли за заштиту од града и суше. У Шаиновцима се још увек може наићи на старе, дрвене катуне који су служили чобанима током лета. Ти катуни су симбол једноставности живота – дрво, камен и ватра на огњишту. За људе из града, боравак у таквом амбијенту је шок, али за Шаиновце то је суштина постојања.

Природа села нуди неке од најлепших, а најмање познатих видиковаца на планини. Са брда изнад села види се кањон Увца, али и далеки врхови Торника и Чиготе. Ваздух у Шаиновцима је „сув и лековит“; овде нема влаге, што је идеално за људе са астмом или оне који пате од анемије. Шетња кроз Шаиновце је вежба за тело и дух – сваки корак је успон или силазак, а сваки удах је пун мириса дивљег босиљка и мајчине душице. Овде се можете напити воде са извора који су толико хладни да „зуби боле“, а мештани кажу да та вода долази директно из срца планине.

Економија села је и данас везана за традиционалне гране. Овде се гаји најбоља планинска овца, а јагњад из Шаиноваца су на посебном гласу код месара у Мачкату. Због висине, воћарство је ограничено на неке специфичне врсте као што су дивље крушке и јабуке, од којих се прави изузетна ракија „дивљака“. Последњих година, Шаиновци постају интересантни за љубитеље екстремног сеоског туризма и планинарења. Овде нећете наћи хотеле са базентима, већ домаћине који ће вам понудити да спавате у сену, да пробате цицвару спремљену на старој пећи и да слушате тишину која је толико јака да скоро „звони“ у ушима.

Једна од занимљивости Шаиноваца је и њихова веза са вештинама лечења стоке и људи народним лековима. Овде се тачно зна којим се травкама лечи „шап“ код оваца или како се видају ране настале у шуми. Та знања се љубоморно чувају и преносе само унутар породица. Такође, Шаиновци су познати по својим дрводељама који су правили најбоље саонице и дрвене плугове за планинске услове. Сваки предмет направљен у овом селу морао је бити дуговечан – овде се ствари не праве да трају једну сезону, већ за читав живот.

Зима у Шаиновцима је прича за себе. Када падне снег, он овде често остаје до маја. Шаиновачки снегови су „тврди“ и ветар их пакује у велике сметове који често затрпају куће до првих прозора. У тим месецима живот се успорава, али не стаје. То је време за ручне радове, за препричавање легенди о вилама са Чиготе и хајдуцима који су зими прелазили Дрину. Шаиновци су тада најлепши и најопаснији; белина је толико јака да ослепљује, а мир који завлада планином је скоро светог карактера.

Шаиновци су, заправо, чувари оне „високе“ златиборске душе. То је село за оне који се не плаше висине и који поштују истину природе. Посета Шаиновцима је тест за модерног човека – колико дуго може издржати без технологије, а у друштву самог себе и планине? Ко год положи тај тест, заувек ће остати везан за ово село соколова и сувозида. Шаиновци нас уче понизности пред стварањем и поносу због опстанка. То је село које вас неће забавити, али ће вас прочистити и подсетити шта значи бити човек од земље и камена.

Раковица

Раковица је село које представља само срце златиборске општине, смештено у непосредној близини Чајетине, али ипак довољно скривено иза брегова да задржи своју аутентичност и мир. Ово је село воде, камена и густих шумарака који га штите од јаких планинских ветрова. Раковица је кроз векове важила за „најсређеније“ златиборско село, где су куће увек биле окречене, дворишта уређена, а домаћини познати по својој педантности и бистрини. На надморској висини од око 850 метара, Раковица нуди савршен баланс – довољно је високо да осетите лековитост златиборског ваздуха, а опет довољно заштићена у долини да баште и воћњаци овде рађају боље него у било ком другом делу планине. Име села потиче од ракова којих је некада било у изобиљу у бистрим потоцима који пресецају ово место, што је и данас најбољи доказ еколошке чистоте овог краја.

Географски, Раковица је испресецана бројним изворима и малим водотоцима који се касније спајају и теку ка реци Сушици. Управо та вода је обликовала живот у селу. Раковица је кроз историју била позната по својим малим баштама које су наводњаване природним падом воде, што је омогућавало мештанима да имају свеже поврће током целог лета, док су друга села патила од суше. Земља је овде црна и богата, а пашњаци су толико сочни да се за раковичке краве говорило да „дају млеко које је већ кајмак“. Ово село није велико површином, али је изузетно збијено и повезано, што је створило посебну врсту заједништва међу породицама.

Историја Раковице је нераскидиво везана за развој Чајетине као административног центра. Мештани Раковице су увек били међу првима када је требало градити школе, путеве или цркве. Овде је писменост и образовање одувек било на високој цени; многе старе раковичке породице дале су учитеље, свештенике и државне чиновнике који су градили модерну Србију. Истовремено, Раковица је била и остала тврђава српског домаћина. Породице као што су Станићи, Шукиловићи, Костадиновићи, Радовићи и други, вековима чувају своја имања, не дозвољавајући да их модернизација одвоји од земље. Раковичани су познати као „градски сељаци“ – људи који знају све модерне токове, али се никада неће одрећи своје косе, секире и плуга.

Духовни живот села је јак и утемељен. Близу су околним црквама, а Раковичани имају своја места за молитву и своје обичаје који сежу далеко у прошлост. Посебно је интересантно поштовање извора воде, од којих се за неке верује да су лековити и „свети“. У време већих празника, Раковица живне на посебан начин; тада се из сваке куће чује песма, а гостопримство домаћина прелази границе обичног – овде вас неће само угостити, већ ће вас натерати да се осећате као део породице. Раковица је село које негује господство у опхођењу, где се поштује дата реч и где се образ чува изнад свега.

Природа Раковице је суптилна и мами на истраживање. Шуме у околини села су углавном листопадне, што је реткост за централни Златибор, па је јесен у Раковици прави ватромет боја. Стазе за шетњу воде до скривених видиковаца са којих се види читава Златиборска висораван, али и обриси Таре у даљини. Ваздух је овде блажи, па Раковицу воле они којима смета оштрина високих врхова. Ово је идеално место за дуге, лагане шетње током којих можете набрати најлепше шумске јагоде или лековити чај који овде има посебну арому због богатог тла.

Економски, Раковица је село које успешно спаја традицију и модерно предузетништво. Поред одличног сточарства, село је познато по воћарству. Раковичке јабуке и шљиве су слатке и сочне, а ракија која се од њих пече слови за једну од најбистријих на планини. Све је више младих који у Раковици подижу модерне засаде боровница и малина, користећи предности чисте воде и сунчаних падина. Такође, због близине Чајетине, многи мештани раде у граду, али поподне се враћају на своја имања, одржавајући пољопривреду живом. Раковица је доказ да село не мора да одумре ако је паметно позиционирано; она је предграђе планине које живи пуним плућима.

Једна од занимљивости Раковице су и старе камене куће које се још увек могу наћи у засеоцима. Те куће су зидане од златиборског сивог камена, са малим прозорима и дебелим зидовима који лети држе свежину, а зими чувају топлоту огњишта. Раковичани су били мајстори за обраду камена, а та вештина се и данас види на многим оградама и помоћним објектима. У овом селу се још увек може чути прави ера са својим специфичним нагласком, човек који ће вас кроз шалу и помало „подмукао“ хумор научити важним животним лекцијама.

Зима у Раковици је мирна и господствена. Снег овде прекрије уређена дворишта и баште, правећи призоре као са старих српских слика. За разлику од високих планина где зима уједа, овде је она некако топлија. То је време за сеоске приче, за припрему најбољег сухомеснатог програма и за планирање следеће сетве. Раковица тада одмара, али из сваког оџака мирише на домаћу кухињу, подсећајући да је ово село где се глад никада није уселила.

Раковица је, у суштини, симбол златиборског грађанског села. Она је спој тежачког рада и интелектуалне оштрине, место где се природа поштује али и користи за бољи живот. Посета Раковици је прилика да видите како изгледа здраво, витално и поносно српско село које се не боји будућности јер чврсто стоји на својој земљи и поред својих извора. Раковица је скривено срце Чајетине, место где се ракови још увек крију под камењем, а људи чувају образ и традицију својих предака.

Мушвете

Мушвете су село које у свом имену носи неку врсту тајне и елеганције, а смештено је на североисточним падинама Златибора, на путу који повезује Чајетину са Мачкатом и Трипковом. Ово село је прави пример како се на Златибору може спојити традиционално сточарство са модерним визијама, стварајући од малог планинског места бренд који је познат широм Европе. Мушвете су село сунца и ветра; пространи пропланци и благе падине чине га једним од најлепших места за живот на планини. На надморској висини од око 800 метара, Мушвете уживају у клими која је савршен спој планинске оштрине и питомине која долази из правца ужичке котлине. Ово је село у којем се сваки педаљ земље користи паметно, а сваки домаћин тежи да буде најбољи у ономе што ради.
Прва ствар на коју помисли свако ко познаје Златибор када чује за Мушвете јесте сушара породице Стојановић. Иако је читав крај око Мачката познат по пршути, у Мушветама је ова производња подигнута на ниво врхунске науке и уметности. Оно што Мушвете издваја јесте специфична „ружа ветрова“ која се укршта баш изнад овог села. Тај стални проток чистог планинског ваздуха, без влаге, идеалан је за природно сушење меса. Мушвећка пршута се не прави индустријски; она се „негује“ месецима на буковом диму и хладном ваздуху. Посета овдашњим сушарама је искуство за сва чула – редови говеђе и свињске пршуте који висе са црних тавања, мирис дима и соли, и домаћин који танко реже најфиније комаде меса, причајући причу о томе како је рецептура иста већ стотинама година.
Међутим, Мушвете крију још један невероватан феномен – прву златиборску винарију. Иако Златибор на први поглед није виноградарски крај због оштрих зима, у Мушветама је доказано супротно. Породица Ковачевић је овде подигла засаде винове лозе и почела производити вина која су побрала бројне награде. Ово је право мало чудо природе; грожђе које расте на планинском сунцу и у земљи богатој минералима даје вино са посебним карактером, свежином и снагом. Дегустација вина у амбијенту златиборске брвнаре, уз домаћи сир и пршуту, док се пред вама пружа поглед на врхове планине, доживљај је који Мушвете чини јединственом тачком на мапи Србије. Ово село је доказ да златиборски домаћин има храбрости да проба нешто ново и успе у томе.
Духовност и традиција у Мушветама се чувају кроз народне обичаје и дубоко поштовање заједнице. Село је познато по слози мештана; овде се комшија позива на мобу чим се крене у озбиљнији посао. Сабори у Мушветама су увек весели и окупљају велики број младих људи који су, за разлику од многих других места, одлучили остати на својој земљи. Мушвећани су познати као врло бистри и говорни људи, спремни на шалу и досетку, али и на напоран рад од јутра до мрака. Њихова везаност за породицу и огњиште је стуб око којег се врти сав живот у селу.

Јама Церова је место тишине и трагедије у околини Беле Реке. У њеној дубини страдали су младићи из околних села, ликвидирани без суђења одмах после Другог светског рата у оквиру одмазде комунистичких власти. Током последњих година изводе се систематска ископавања, а остаци се пажљиво преносе у цркву у Чајетини, где ће бити достојанствено сахрањени. Ови радови имају за циљ да се жртвама ода пошта и да се историјска истина очува за будуће генерације. Јама Церова тако остаје трајно сведочанство трагичних догађаја у овом крају, подсећајући на људске жртве и суровост периода који је оставио дубоке ожиљке у локалној заједници.
Природа у Мушветама нуди прелепе пешачке стазе које нису стрме, али су изузетно сликовите. Шетња кроз Мушвете води вас поред старих воћњака јабука и шљива, кроз шумарке бреза и преко пашњака који су у пролеће прекривени морем маслачака и лековитог биља. Ваздух је овде изузетно лаган, па се Мушвете препоручују свима који се опорављају од стреса и умора. Са највиших тачака села виде се обриси Ужица, али и моћни врхови Златибора, што ствара осећај да сте на врху света, а опет близу свега.
Економија села је стабилна и заснована на три стуба: преради меса, виноградарству и воћарству. Мушвете су познате и по производњи ракије која је, захваљујући планинском воћу, изузетно ароматична и јака. Све се више мештана окреће и туризму, али на онај префињен начин – нудећи луксузне дрвене куће које задржавају рустични изглед, али пружају сав потребан комфор. Гост у Мушветама може учити како се суши пршута, како се орезује лоза или једноставно уживати у тишини коју прекида само звук пчела из оближњих пчелињака.
Породична имена као што су Стојановићи, Ковачевићи, Марићи, Дидановићи и други, гарант су квалитета и гостопримства. У Мушветама се гост дочекује са пуним поштовањем; овде се не штеди на трпези. То је онај стари, господски дух Златибора који каже да путник не сме отићи празног стомака и без осмеха на лицу. Мушвећани су поносни на своју историју, на борце који су гинули за слободу, али су окренути будућности и модернизацији својих домаћинстава.
Зима у Мушветама је бајковита, али ретко када сурова као на високом Торнику. Близина магистрале и добра повезаност чине село лако доступним чак и под највећим снегом. Тада се у селу ложе ватре у сушарама, а у винаријама се дегустира младо вино. То је време за одмор од пољских радова и за планирање нове сезоне. Мушвете под снегом изгледају као са најлепших божићних честитки, са осветљеним прозорима брвнара и мирисом дима који се полако диже ка небу.
Мушвете су, у суштини, село које спаја најбоље од оба света: снагу планине и профињеност равнице. Оне су доказ да Златибор није само место за скијање и шетњу, већ простор за врхунску гастрономију и иновације. Ко год жели осетити мирис најфиније пршуте и укус планинског вина, ко год жели видети како се традиција претвара у луксузни бренд, мора посетити Мушвете. То је село које вас осваја на први поглед својом уредношћу, лепотом и људима који знају како да од природе узму најбоље, дајући јој заузврат своју љубав и труд.

Чајетина

Чајетина се угнездила у заветрини златиборских брда, на месту где се планинска висораван благо спушта ка ужичкој котлини. Ово је место које има душу вароши, а срце села. Док је туристички центар Златибора „излог“ за свет, Чајетина је „кућа“ у којој се живи, ради и где се чувају кључеви златиборске историје. Смештена на око 800 метара надморске висине, заштићена од најјачих удара планинске кошаве, Чајетина је одувек била идеално место за живот. Име овог места, према народном предању, потиче од речи „чајати“, што на старом српском језику значи „чекати“. Овде су каравани, који су путовали из Босне и Херцеговине ка унутрашњости Србије, често чајали (чекали) да се смире мећаве или да се окупе пратиоци пре него што наставе пут низ опасне падине.

Историја Чајетине је заправо модерна историја читавог краја. Она је постала административни центар још у 19. веку, за време владавине кнеза Милоша Обреновића. Ту је подигнут чувени „Конак“, који је деценијама био стожер власти и окупљања. Чајетина је изнедрила прве златиборске интелектуалце, судије, лекаре и учитеље. Она је била прва тачка на планини која је добила школу, пошту и болницу. Старе чајетинске куће, зидане од камена и цигле са пространим дрвеним тремовима, и данас сведоче о времену када је варошица била културни центар који је диктирао темпо живота на читавој планини. Мештани Чајетине су посебна врста људи – они имају ону препознатљиву ерску бистрину, али проткану грађанским господством.

Срце Чајетине куца око Цркве Светог Архангела Гаврила, која је подигнута крајем 19. века. Ова светиња је духовни светионик за цео Златибор, а њена звона деценијама одјекују брдима, позивајући верни народ на слогу и молитву. Порта цркве је традиционално место где се одржавају најважнији догађаји, од црквених слава до народних зборова. Поред цркве, неизоставни део идентитета је и Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“, институција која чува десетине хиљада књига, али и драгоцену архивску грађу о породицама, обичајима и јунаштвима овог краја. Захваљујући овом културном стожеру, Златибор није само планина меса и сира, већ и планина књиге и знања.

Економски, Чајетина је као аднинистративни центар и данас мотор развоја. Овде се доносе најважније одлуке за процват туризма, али се и даље негује пољопривреда. Околина Чајетине је богата воћњацима и пашњацима, а многа домаћинства у самој варошици и даље чувају традицију сточарства. Позната по својој уређености, Чајетина је пример како се може градити модерна инфраструктура, а да се не наруши природни склад. Овде се налази и центар златиборског занатства – од врхунских столара до мајстора који израђују сувенире од природних материјала. Породице које овде живе генерацијама, попут Радовића, Ђенића, Туцовића, Кнежевића и других, носе у себи понос према свом пореклу и непоколебљиву љубав према завичају.

Један од најлепших симбола Чајетине је њен парк и шеталишта која воде ка Оку и околним видиковцима. Ваздух је овде можда и најпријатнији за дужи боравак, јер нема оних екстремних планинских промена, а опет сте на прагу чисте дивљине. Из Чајетине крећу многе планинарске стазе које откривају скривене делове планине за које туристи на Златибору често и не знају. Локална пијаца у Чајетини је место где се може купити онај „прави“ домаћи производ – јаја од кокошака које слободно трче, мед из кошница смештених у нетакнутим шумама и млечне производе који нису видели фабрику.

Ерски дух је у Чајетини најживљи. Ту се рађају најбоље анегдоте и шале на рачун политике, свакодневице и људских нарави. Чајетинац ће вас увек „дочекати на волеј“ својом досетљивошћу, али ће вам исто тако први притећи у помоћ ако види да сте у невољи. То је заједница која се држи заједно, која поштује своје претке и улаже у своје потомке. Спорт је такође важан део живота; кошаркашки и фудбалски клубови из Чајетине су понос читавог региона, доказујући да планина рађа здраве и борбене људе.

Зима у Чајетини је бајковита. Када се варошица забеле, а дим из оџака крене право у небо, она подсећа на кулисе за најлепше старе филмове. Све је некако ушушкано и мирно. Тада се у кућама уз пећи припремају специјалитети златиборске кухиње, пије се врућа ракија и ужива у породичном миру. За разлику од туристичког центра који тада врви од људи, Чајетина нуди ону истинску зимску спокојност коју су имали наши стари.

Чајетина је темељ на коме стоји читава зграда златиборског успеха. Она није само општинско седиште, већ кувар златиборских обичаја и чувар његове части. Ко није упознао Чајетину, није упознао прави карактер Златибораца. Она је варош која вас неће заслепити неонским светлима, већ ће вас освојити својим смиреним достојанством, чистим улицама и људима који знају ко су и одакле су. Чајетина је почетак и крај сваке приче о планини, место где се „чаја“ (чека) боље сутра, радећи вредно сваког дана да оно заиста и дође.

Планина - Муртеница

Муртеница није само планина она је мит, последња европска прашума златиборског краја и место где природа још увек диктира правила којих се човек мора придржавати. Она представља јужни масив Златибора, његов највиши и најсуровији део, који се простире од Драглице и Негбине све до реке Увац. Док је остатак Златибора заталасан и питом, Муртеница је густа, мрачна од столетних четинара и светла од нестварних пропланака. Име Муртеница, према једној легенди, потиче од речи „мурт“ (мртав), због тишине која влада у њеним дубинама, док други верују да је то старо име за тамну, густу шуму која никада не губи лист. Како год било, Муртеница је дом златиборских соколова и људи који су тврђи од камена на којем стоје.

Географски, Муртеница је највећи планински масив у оквиру златиборског система. Њени врхови, попут Бријача (1.480 метара надморске висине), представљају тачке са којих се види пола Балкана. Овде се снег задржава најдуже, а извори воде су толико бројни да се каже како „планина плаче од чистоте“. Шуме Муртенице су легендарне; то су шуме бора, смрче и јеле које су вековима храниле читаву Србију грађом. Али те шуме су и опасност – у њима се лако залута, а мештани кажу да планина „окрене човека“ ако у њу уђе без поштовања.